Како су комунисти добили рат 1. део

Напуштање Драгољуба Михаиловића и почетак подршке Тита од стране савезника.


Званична историја говори да су комунисти рат добили борбом против окупатора, помагањем савезника, жртвовањем за свој народ и борбом за његову слободу. Сву ту борбу они су поднели сами, борећи се против удруженик окупаторских и квислиншких снага, иако су били и бројно надјачани и иако су били слабије и лошије наоружани.
Пре свега треба напоменути мешање великих сила у унутрашњу политику Југославије, што је можда и пресудан фактор победе Титових снага над својим највећим конкурентом, националним снагама ђенерала Драгољуба Михаиловића.
Ипак, треба додати и то да су комунисти ипак на почетку рата ималу одређену предност над покретом Драже Михаиловића.
Наиме, Комунистичка партија Југославије је основана у Београду још 1919. и по неким тврдњама 1920. је већ имала преко 65 000 чланова широм Југославије. Комунисти су били гоњени и прогањани од власти, и често затварани због свог рада на рушењу краљевине Југославије. Оно што је била њихова предност на почетку рата је то што су већ имали доста чланова, које је само требало организовати у војску, и затим пропагандом мобилисати још људства. Имали су искуство рада у илегали, а и поједини комунисти искуство герилског ратовања из Шпанског грађанског рата.
Покрет Драгољуба Михаиловића настаје тек крајем пролећа 1941. Михаиловићев покрет је тек у фази настанка, а комунистички већ постоји, само му је потребно преформирање у војни покрет. Међутим, Дражин покрет ће убрзо окупити већи број људи него комунистички, и то ће трајати све до расула Равногорског покрета 1944 и '45.
Док је Дража планирао да његов покрет буде само војни, комунисти формирају војно-политички покрет. Дражин Равногорски покрет тек касније почиње са политчком делатношћу, и она је доста слаба и нејединствена. Равногорском покрету фали то јединство идеја и политичких планова, што није случај код комуниста. Међутим, без обзира на сву организацију, пропаганду и слично, тврдим да је основни фактор био расподела зона утицаја великих сила. На пример, зашто су Енглези одустали од монархистичке Југославије иако су од почетка рата били на страни ђенерала Михаиловића? Јер је дошло до договора између ''тројице великих'' Стаљина, Рузвелта и Черчила о подели утицајних зона. Тако је Југославија морала потпасти под комунизам, као и већина земаља источног блока (Румунија, Бугарска, Чешка, Пољска.) док је западни блок имао да буде под патронатом Енглеза и Американаца.
Почетком рата Енглези и Американци су величали Драгољуба Михаиловића, хвалећи његову борбу против окупатора и његових сарадника. Међутим, како је рат одмицао, савезници су све више радили у корист комуниста.
Главни разлози напуштања Драже Михаиловића били су по њима то што његове јединице не воде никакве антиосовинске делатности и тесно сарађују са окупаторима.
Да теза о неборбености четника не стоји, видећемо из пар извештаја британских и америчких официра, у периоду од августа до децембра 1943.

Извештај од 5. августа говори:
'' Од Репарти (37 тачка 2)
Калабић убио 11 Хуна (Немаца- прим. аут.) а разоружао 15. За одмазду Немци запалили село Страгаре 27 километара од Крагујевца, 420 кућа и побили сва мушка лица која нису била побегла. О акцијама Музикравића чим стигнемо. (WO, 202/140, 12/10/43. ) '' [1]

У извештају од 29. септембра стоји следеће:
''Од Каверн два (19 тачка 2 Спрон Хјуоту):
Двадесет хиљ[ада] Италијана у и око Дубровника пристали да се боре против Хуна али одустали када су им Хуни одузели оружје. Сада се само два батаљ. бије против Хуна остало Хунски заробљеници. Дуж обале од Дубровника до Которске поморске базе, Италијани и Михаиловићеви људи заједно туку Немце, велика битка близу Груде. Италијани у Котору чекају да виде савезничке бродове да тамо пристану, то би им подигло морал. (Ibid, 29/9/43.)'' [2]
Да је било контаката између четника и Италијана четника и Немаца, јесте, али из којих разлога тренутно није тема за расправу.
Британци су и сами знали за договоре четника и Италијана, које су четници пре свега покренули због заштите народа, а Италијана због својих политичких интереса и територијалних амбиција, и за легализацију појединих четничких одреда и њихову инфилтрацију у редове Недићевих трупа, ради набављања оружја, муниције, информација.

То видимо и из следећег писма, где Ентони Идн, секретар Форин офиса, 7.маја 1943. шаље једно писмо председнику Југословенске владе Слободану Јовановићу:
''Свака сарадња са Италијанима и генералом Недићем сада мора дефинитивно да се прекине. Свако одступање од овог принципа може да се прихвати након консултовања с британским главним командантом, посредством пуковника Бејлија и уз пристанак британске и југословенске владе.'' [3]

Оптужбе које су изношене на рачун Драже Михаиловића, прозилазиле су из онога што су комунисти и Тито говорили савезницима. Тако је Соломон Лозовски, помоћник министра иностраних послова Совјетског Савеза, 3. августа 1942. послао једну забелешку југословенском Посланику у Кјубишеву, где он наводи примере сарадње четника са окупаторима и квислинзима у борби против партизана. Лозовски наводи да су им ове информације проследили партизани. [4]
И сами југословенски комунисти су знали и да се жале Совјетима јер не воде пропаганду у њихову корист.
''Зашто московска радио-станица на српско-хрватском језику не говори о овим зверствима четника? Зашто она не популарише нашу борбу? То многи питају и с правом траже бар моралну подршку. Многи су незадовољни емисијама те радиостанице на српскохрватском језику.'' [5]
У почетку су Совјети скривали своје претензије на Југославију. Тако су 1942. одбили да објаве ''проглас народима поробљене Европе'' који су саставили југословенски комунисти. [6]
Непосредно пред прво заседање АВНОЈ-а, Тито шаље један телеграм у Москву, у којем поред података о оснивању дивизија и бригада, пише да ће се образовати ''нешто као влада, а зваће се Народни комитет ослобођења Југославије.'' [7]
Ускоро му стиже одговор на његов телеграм, и коминтерна му поручује:
''Стварање Народног комитета ослобођења Југославије врло је потребно и веома важно. Дајте обавезно том комитету општенационални југословенски и општепартијски антифашистички карактер, како по његовом кадровском саставу, тако и по његовом акционом програму. Немојте сматрати тај Комитет као некакву владу, већ као политички орган народноослобилачке борбе. Немојте га супростављати југословенској влади у Лондону, на овој етапи немојте постављати питање укидања монархије. Не постављајте паролу републике. Питање о режиму у Југославији, како га ви схватате, решаваће се после пораза италијанско-немачке коалиције и после ослобађања земље од окупатора.'' [8]
У наставку стоји подршка коминтерне Титовој борби, и наглашава се:
''Узимајте у обзир да се Совјетски Савез налази у уговорним односима са југословенским краљем и владом и да би отворено иступање против ових створило нове тешкоће у заједничким ратним напорима и односима између Совјетског Савеза, с једне стране и Енглеске и Америке, с друге. Питање борбе не посматрајте само са своје, националне тачке гледишта, него и са интернационалне тачке гледишта енглеско-совјетско-америчке коалиције.'' [9]
Из ових порука видимо да је Совјетима стало до тога да за сада не узнемиравају односе са западом, јер ће повољнији тренутак бити крајем рата.
Ипак, Стаљин и у почетку показује одређену нервозу, пре свега због доношења Атлантске повеље, у којој је било одређено да неће бити мешања у унутрашњу политику држава након окончања рата. Стаљин 8. новембра шаље Черчилу једну депешу у којој се жали на то што међу њима нема ''јасноће'' те наводи да међу њима не постоји споразум:
1) О ратним циљевима и о плановима за поратно организовање мира и
2) О међусобној војној помоћи у борби против Хитлера.
Стаљин подвлачи да ''докле год данашња ситуација траје, бити тешко постићи међусобно поверење.'' [10]

Тито се често жалио на то што се не води пропаганда у његову корист, тј. што се не говори истина о његовом покрету.
Тако у свом телеграму од 7. децембра 1942. Тито јавља Kоминтерни:
''Обраћамо пажњу југословенским друговима у Москви да треба обавезно и стално слушати лондонску радио-станицу. Ова радио-станица на српском језику, нарочито у емисијама за официре, стално и подло лаже о некаквој борби Михаиловића против окупатора и усташа и на крају сваке емисије позива народ да се још не подиже у борбу, да још није вријеме, да треба чекати да их Михаиловић позове у борбу итд. Такве противуријечности они дају у једној истој емисији. То треба користити у емисијама 'Слободне Југославије'. Треба непрестано раскринкавати ове издајнике који су побјегли у Лондон и отуда сметају нашој тешкој борби против окупатора.'' [11]
Почетак рата протекао је у величању Драгољуба Михаиловића, док Тита нико није ни помињао. Али, ускоро ће се све окренути наопачке. Ускоро ће се о Драгољубу Михаиловићу говорити као издајнику а о Титу као храбром борцу за слободу.

Пошто је Енглезима требао изговор да напусте Дражу, одлучили су се на уцену. Тачније, поставили су му један ултиматум. Генерал Вилсон, британски командант Средоземља, 8. децембра шаље Дражи ултиматум у којем тражи да до 29. децембра, четници сруше 2 моста, један на Јужној Морави, код села Церове, у околини Алексинца, и други, на Ибру, код Полумира, 7 километара јужно од Ушћа. [12] Иако је Дража у почетку наредио да се та два моста сруше, касније је од те намере одустао.
Још пре него што је генерал Вилсон послао наведени ултиматум Дражи, британски амбасадор при Југословенској влади, Стивенсон, шаље 3. децембра писмо британском министарству спољашњих послова писмо у којем наводи између осталог:
''Пошто многи докази о сарадњи Михаиловића са непријатељем не могу да се објаве, Комитет (СОЕ- Special Operations Executive- прим. аут.), се сложио са стратегијом да би се односи са Михаиловићем могли заоштрити тако што би се од њега тражило да одређеног датума изведе специфичну операцију која је у домену његових снага. Захтевана операција би требало да буде таква да се са сигурношћу може очекивати да Михаиловић неће моћи да је изведе.'' [13]
Све је јасно. Енглези су напустили Дражу из политичких разлога, а не због тога јер је сарадник окупатора.
Ускоро су савезници почели да шаљу огромне количине ратне опреме партизанима.
Прву већу помоћ, комунисти су примили на острву Вису, која им је допремљена бродовима 17. октобра 1943; а садржала је 200 Т хране, 10 Т санитета, 10 Т бензина и нафте, 30.000 пари униформи, 10.000 пушака, 100 митраљеза, 6 топова, 100 Т муниције и 6 радио станица. [14] У периоду од 15. октобра до 31. децембра 1943. комунисти су добили око 6.500 тона помоћи. [15]
Ако ове податке поредимо са подацима о количини ратне опреме коју су Британци испоручили четницима, у периоду од 1941. до 10. октобра 1943. видимо да су и Британци и Американци били одлучнији у подршци комунистима.
Четници су у наведеном периоду добили 1.866 пушака, 1.656 митраљеза, 443 бацача, и симболичне количине муниције. Оружје које су четници добијали било је углавном оштећено, неисправно или трофејно. [16]
Бригадир Армстронг, британац који се налазио при штабу ЈВуО, говорио је о пошиљкама које су стизале Драгољубу Михаиловићу, што ћемо видети из његовог телграма лондонском Дејли Телеграфу од 24. јануара 1977. године:
''… Сиромах Михаиловић није имао оружја да се бори против Немаца који су располагали најмодернијим оружјем; његово наоружање је зависило од онога што су његове снаге успевале да заплене. Остале су ми у сећању нарочито две пошиљке спуштене у мој штаб, једна је била пуна гумених чизама друга канцеларијског материјала!'' [17]

На мањак материјалне помоћи четницима жалили су се и други британски официри:
''Раковић (Предраг, командант Другог равногорског корпуса) вољан да ступи у борбу са окупатором одмах понављам одмах ако издам наређење. Ако немогуће послати оружје молим пошаљите само немачку муницију седам девет два за две хиљаде пушака које иам овде. Немојте понављам немојте слати седам девет два мун. како је послато са енглеским пушкама, јер не одговара ни немачким ни српским пушкама. Је ли то каква забуна? Можда сам ја примио материјал који није био намењен мени а моје пошиљке спуштене неком другом. Ако је тако, одмах би се заменио. АКо не, молим понављам молим пошаљите нешто мун. а никако понављам никако експлозив који нисмо тражили. Од ПАБА: ''
Поруку је упутила подмисија РЕПАРТИ 22. октобра. [18]

Велику улогу у стварању погрешне слике о Драгољубу Михаиловићу и Равногорском покрету, играла је британска организација СОЕ (Одељење за специјалне операције). Овако је све текло:
Британски официри за везу који су се налазили у штабовима ЈВуО, своје извештаје су морали слати прво у Каиро, у седиште СОЕ, одакле су они били даље прослеђени њиховим надређенима. У седишту СОЕ налазили су се британски официри прокомунистички настројени. То су били Џејмс Клугман и Бејзил Дејвидсон. Клугман је након рата био члан Извршног комитета британске комунистичке партије, а Дејвидсон је након рата објавио књигу ''Слика партизана'' 1946. године у Лондону, у којој се јасно види да су њега одушевиле Титове идеје, и да је био античетнички настројен. [19]
Клугман и Дејвидсон су извештаје који су им стизали из Југославије фалсификовали и преуређивали, те их затим слали својим надређенима.
Те вести је затим објављивао радио-Лондон, и тако водио пропаганду у Титову корист.
Следећи догађај симболично описује горе наведену тврдњу.
Почетком октобра четници су успели да нападну немачки гарнизон у Вишеграду, и након пар сати борбе са Немцима и усташама, да ослободе град. Затим је срушен железнички мост на Дрини, а читаву акцију надгледали су бригадир Армстронг, пуковник Алберт Сајц и мајор Арчи Џек. [20] Након борбе са Немцима и усташама, и рушења моста, лондонска радио-станица је све то приписала партизанима. [21]
Британски официри који су се налазили при штабовима ЈВуО знали су да се жале на ове нетачне информације.
Алмонер, официр за везу у нишкој области, 1. децембра 1943. шаље следећи телеграм СОЕ:
''Вести из ЛОНДОНА о Срб дају погрешна обавештења. Четрдесет БАГС (Бугара) убијених код КАЛНЕ нису напали ПАРТИЗАНИ већ МИХАИЛОВИЋЕВЕ снаге са СУВЕ ПЛАНИНЕ, НОВОВАРОШ (Нова Варош) такође МИХАИЛОВИЋЕВО дело. Зар не можете да исправите и да убудуће боље мотрите на вести из Срб?... Што нема пошиљки за мене овде? '' [22]
Вилијам Бејли, такође један од официра зе везу, такође се жалио, што нема директну везу са Врховном командом, него мора све извештаје да шаље у Каиро:
''За осам месеци (У Југославији) примио свега два телеграма од ВЊКВ (Владе његовог краљевског величанства), један у мају а један у августу, који имају некаквог смисла. Ја сматрам да то није довољно... (Иако) треба да сам на челу свих подмисија код МИХАИЛОВИЋЕВИХ снага, све до августа нисам имао појма где се подмисије налазе, који су им планови, шта раде.'' [23]

Поред свега тога, британци су знали и да четницима не допусте да разоружају италијанске трупе, након капитулације Италије. 14. септембра 1943. након што су заузели Пријепоље, четници стижу у Беране, где се очекивала предаја италијанске дивизије ''Венеција''. Са четницима се налазио британски пуковник Вилијам Бејли. Бејли је затражио да разговара насамо са италијанским командантом Оксилијом. Након кратког разговора, Бејли прилази четницима и говори им да му је драго да им саопшти да су Италијани пристали на предају, и да су се ставили под савезничку команду. Од свог наоружања и опреме дивизије ''Венеција'', четници нису добили ништа. [24]

И Американци су у почетку слали своје мисије код Драже, и били на његовој страни, али и они су га ускоро напустили, међутим на нешто ''лепши'' начин од Енглеза. Први случај забележен је када је Америчка влада поклонила Југословенском ратном ваздухопловству четири бомбардера Б-24 ''либератор'' званих још ''летеће тврђаве''. 6. октобра 1943. у Вашингтону, бомбардере је пилотима Југословенске војске свечано уручио сам председник Рузвелт у присуству амбасадора Фотића и војног изасланика Живана Кнежевића. Три дана након овога, са авиона су скинуте Југословенске ознаке и они су укљчучени у 512. сквадрон америчке 15. ваздухопловне армије у Тунису. [25]
За ово је знао и Тито, и жалио се Коминтерни:
''Поклањање авиона од стране Рузвелта југословенским емигрантима и нама непријатељским круговима- то је мијешање Америке у наше унутрашње ствари.
Код нас у Југославији постоји само једна војска која ратује на страни савезника против Нијемаца и нормално би било дати тој војсци помоћ, а не онима који сарађују са окупатором.'' [26]

Након што су партизани добили огромне количине наоружања, Тито шаље своје најјаче јединице у пробој према Србији. Тито је и сам знао да мора контролисати Србију да би дошао на власт. Србија је била језгро Равногорског покрета, највећег Титовог конкурента и непријатеља.
Тито није имао намеру да оружје добијено од савезника користи за борбу против окупатора и квислинга, већ само против четника.
19. новембра 1943. Тито шаље Главном штабу НО и ПО Хрватске депешу:
''Одлучили смо да упутимо јаче снаге у Србију да бисмо предухитрили лондонску владу да преко Драже Михаиловића спроведе присилну мобилизацију и на тај начин искористи у Србији резултате наше тешке борбе. Овај наш покрет је био хисторијског значаја за све наше народе, па и за народ Хрватске и Словеније.'' [27]
Тито је образлажући ову своју идеју, још раније говорио:
''Нас никада, за читаво вријеме што смо били ван Србије, није напустила мисао да морамо, чим за то буду створени услови, доћи натраг у Србију , коју смо сматрали врло важним фактором за завршетак народноослободилачке борбе. Ми смо знали да ћемо тамо моћи да скупимо највећи број људи за једну снажну армију.
Србија нам је била важна из више разлога. Први разлог је био тај што је било много квислинга који су завели страховити терор против народа. Друго, ми смо сматрали да се борбом коју смо водили- а то се види из наших аката и говора у току рата- води социјална борба за нови друштвени систем против старог система и да ће нам, ако у Србији оставимо оне реакционарне елементе који су остали уз помоћ Нијемаца, бити врло тешко, пошто ми у Србији гледамо један од најглавнијих фактора наше националне заједнице, по њеном броју и иначе. Ми смо настојали да у Југославији Србија не буде Вандеја* и да реакцинари не направе од ње жариште које би касније могло довести до страховитог грађанског рата. Зато смо увијек и сваком приликом, гдје год је то било могућно, водили бригу о Србији.'' [28]

Дакле, након што је Драгољуб Михаиловић напуштен под лажним оптужбама, након што му је ускраћена и онако мала помоћ, савезници су стали на страну Тита, којему су допремљене огромне количине ратне опреме, које његове трупе нису кориситиле за борбу против окупатора, већ искључиово за борбу против четника. То је био пресудан фактор да Титов комунистички покрет добије потребно наоружање и подршку, што ће му све веома бити од користи да 1944. његове трупе напокон успеју да се пробију у Србију, након месеци борбе са четницима.


Извори:

1- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 70.
2- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 73.
3- Евгеније Јуришић- Судски процес Тито- Михаиловић, 64.
4- Радоје и Живан Кнежевић- Слобода или Смрт, 77-78.
5- Момчило Стефановић- Потпис Тито, 73.
6- Момчило Стефановић- Потпис Тито, 60-61.
7, 8, 9- Момчило Стефановић- Потпис Тито, 75-76.
10- Радоје и Живан Кнежевић- Слобода или Смрт, 87.
11- Момчило Стефановић- Потпис Тито, 83
12- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том III, 138.
13- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том III, 147.
14- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том III, 119.
15- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том III, 120.
16- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том III, 121.
17- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 132.
18- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 134.
19- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 119.
20- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 75.
21- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 102.
22- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 102.
23- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 121.
24- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том III, 22. Такође: Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 149.
25- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том III, 165-167.
26- Момчило Стефановић- Потпис Тито, 126.
27- Момчило Стефановић- Потпис Тито, 123.
28- Мишо Лековић- Мартовски преговори, 14-15.

Пише: Вања Узелац