уторак, 16. новембар 2010.

ЗНАЧАЈ ДРАЖЕ ЗА СРПСКУ ИСТОРИЈУ

ЗНАЧАЈ ДРАЖЕ ЗА СРПСКУ ИСТОРИЈУ


Није ли иронија када је један од највећих хероја у српској историји човек кога сопствени народ скоро и да не поштује, човек који је убијен и бачен на непознато место, да му се ни гроб не зна. Када бива заборављен и црњен од сопственог народа?

Јесте иронично, али на жалост и истинито. Такав је случај са командантом српског покрета отпора у Југославији за време Другог светског рата, ђенералом Драгољубом Михаиловићем.

У јеку највећег рата вођеног икада на тлу овоземаљском, када су нацистичке трупе газиле све пред собом, када је пала једна Француска, Пољска, а Велика Британија била на рубу пропасти, један мали народ је имао храбрости да се одупре тој великој сили, да јој каже не. То су били Срби, то је био ђенерал Драгољуб Михаиловић.
Иако је Краљевина Југославија одлучила да приступи Тројном пакту Немачке, Италије и Јапана, народ се са тим није слагао. Српски борбени дух и жеља за слободом нису дозволили да се мирно допусти туђину да крочи на српску земљу и да њоме влада.
Војска Краљевине Југославије, морално трула, без икакве мотивације, саботирана изнутра, није могла да се супростави нацистичким агресорима. Ипак, постојао је један човек огромне воље и жеље, инспирисан традицијом и вековном жељом за слободом Срба, који ће касније од нациналног хероја прерасти у највећег ратног злочинца, иако то није био.
Он је био тај који је имао смелости да у тренутку када је Трећи рајх на врхунцу моћи, одбије било какву предају и одлучи се на оружани отпор. Његов план био је демократски, али и истовремено план који ће прихватити многи патриотски опредељени Срби. Он није ни за предају, али није ни за хитру акцију. Он је свестан јачине непријатеља, и схвата какве би биле последице преурањеног напада. Касније ће се то и потврдити, у преурањеном устанку 1941., плански изазваном од стране југословенских комуниста.
Доказ да је Драгољуб Михаиловић схватао у каквој је ситуацији српски народ, је то што је он предлагао да тежиште борбе буде тамо где Срби највише страдају, територија нацистичке марионетске творевине, назване НДХ. Иако је највећи број јединица Драгољуб Михаиловић имао на територији Србије, његова наређења су била у складу са тиме да се по сваку цену заштити српски народ у НДХ. Он одмах на почетку рата шаље помоћ Србима ''са оне стране Дрине'' у виду професионалног војничког кадра, пошто га је тамо недостајало. Вође устанка на територији НДХ су били претежно људи из народа, којима је недостајало ширег војничког знања. Знајући то, слање официра у помоћ представља велики значај за борбу Срба за опстанак.
Да је и ту Михаиловић имао право, види се из тога што је након слања стручног војног кадра на територију НДХ, одмах дошло до успеха. Пример је само слање мајора Јездимира Данхига у источну Босну, ако се зна да су његове јединице ослободиле велик број градова и села на том делу окупиране земље. Касније Дрину прелази и Церски корпус пуковника Драгослава Рачића, али ће сва та борба Срба пасти у воду, када комунисти започну своју прљаву игру.
У Србији је ситуација била следећа:
Како је пропао устанак 1941. у Србији, тако су и из ње нестали комунисти. Све до краја 1944. године, територијом Србије ће владати четници. Већих борби је било повремено, изузевши 1941. највише их је било 1944. када је Дража наредио свеопшти напад на Немце. Период између тога је период герилске активности четника, односно период саботажа и препада. Четници играју велику улогу у спречавању напретка Ромелових трупа на северу Африке, својим саботирањем железнице у Србији, којом је Ромелу допреман део товара. Ту се још једном огледа генијалност Дражиног плана.
Међутим, комунисти су Дражу ''уболи'' у његову најслабију тачку, а то је била политика. Пошто је Јосип Броз био вешт политички демагог и калкулант, комунисти су својом пропагандом завели велик број Срба у западним крајевима. Драгољуб Михаиловић је човек опредељен увек за правду и поштење, а таквима политика не иде. Он је свој покрет видео као војни и национални, а никако као политички. Његова је грешка била то што није одмах на почетку рата одредио јасан циљ борбе, односно, његов циљ је био само борба против окупатора и ослобођење, а није садржао никакве економске и друштвене реформе. Комунисти су ту однели предност, пошто су одмах на почетку рата нудили народу хлеба, и обећавали да ће сви они који су га експлоатисали бити кажњени.
Међутим, без обзира на обећања и пропаганду комуниста, може се са сигурношћу тврдити да је Дражина идеја била више прихваћена међу Србима. Зашто?
Зато што су Срби нациОналне циљеве стављали испред економских или било каквих других материјалних циљева.
Његов значај за српску историју је огроман.
- Прво, он је повео српски народ у последњу борбу за његов спас, на жалост изгубљену.
- Он је био последњи српски борац који се залагао за националне циљеве, и то је искрено хтео и мислио.
- Дража је био човек који се залагао за очување културе, традиције и вере међу Србима, свега онога што су комунисти међу њима уништили.

Његова човечност се огледа у томе, што он, иако су током целог рата вршени монструозни злочини од стране муслимана, Хрвата и Албанаца (Не свих наравно) над Србима, не наређује било какве репресалије против истих, нити предлаже било какве масовне ликвидације. Исто тако, приликом ослобођења појединих градова или вароши од стране његових трупа, када долази до освете над цивилима, он наређује да се извршиоци казне, што никако није био случај код комуниста, или било које друге војске у Југославији за време рата.
И поред тога што је његов покрет искључиво српски, он својој војсци даје име ЈУГОСЛОВЕНСКА војска у отаџбини. Дакле, ту се огледа његова величина моралног и праведног човека.
Ипак, његова скромност ће бити можда и кобна у појединим случајевима. Одређен број његових команданата је радио на своју руку, и понекад су игнорисали његова наређења. Одређен број команданата се и отцепио од њега крајем рата.


Иако је Дража често оптуживан да није улагао труда у борби против окупатора и његових сарадника, што никако није истина, јер су се четници борили против свих војних формација у Југославији, мора се схватити значај његове борбе против комуниста.
Прво, он је први који се одлучио на покретање отпора и борбе против нацистичког окупатора, и то је урадио из чисто патриотских разлога. Са друге стране, и више је него јасно да су комунисти у рат ушли из сопствене користи. Он су му били највећи конкурент, из тог разлога што је Дража од самог почетка рата веровао да ће Немачка изгубити рат, а са поразом Немачке ће отићи и сви њени сарадници у Југославији. Наравно, то не значи да он предлаже неутралност или сарадњу према њима и искључиво борбу против комуниста, али се мора схватити то да је његов покрет водио борбу на три фронта. Први је фронт био против нацистичких окупатора, Немаца и мање Италијана, са којима је додуше и било веће принудне сарадње, али никако идеолошке сарадње. Други је против слуга окупатора, пре свега Усташа, а након њих Љотићеваца, Балиста и других. И трећи, најжалоснији, али најшири фронт, против југословенских комуниста.
Дакле, зашто је Дража тежио да уништи комунисте?
Њихови планови су у тоталном контрасту са његовим, и они су кобни, што ће се касније показати, за Србе. Они ће уништити национални осећај и патриотизам код већине Срба, својим репресалијама, пропагандом и тортурама, те тиме што ће народу испирати мозак паролама о братсву и јединству, које није ни постојало.
Наиме, након толико крвавих борби и злочина вођених за време рата, никако није могло склопити заједничку државу у којој ће у миру живети Срби и Хрвати. То се показало тачном тезом деведесетих година претходног века, распадом комунистичке Југославије. Дража је знао шта је намера комуниста, и управо због тога је схватао да они по сваку цену морају бити спречени у томе да је остваре.
Они су за време док су српски лешеви пливали Дунавом, говорили о слози два народа, док је у Јасеновцу клано хиљаде људи дневно, они предлажу уједињене. Наравно, не треба генерализовати, и третирати цео народ као геноцидан, али се приликом вршења масовних злочина једне стране над другом, у тој другој страни ствара осећај мржње и нетрепељивости према првој. Управо због тога је комично говорити о постојању братсва и јединства међу два народа, чији су односи много крвави кроз целу историју. Дража је то добро, знао, па иако је предлагао Југославију и после рата, то је било чисто из његове људскости, и због тога што у њему није постојала мржња.
Ипак, након рата, комунистичке власти су га означиле као главног организатора покоља муслимана и Хрвата у Југославију, као вођу шовинистичког покрета, чији су циљеви били нељудски и недемкорастки.
Да ли неко ко је на власт дошао репресалијама, превратом и злочином, ко је после рата у држави завео диктатуру, који је укинуо слободу говора и штампе, слободу мишљења, има право да говори о једном човеку демократских и патриотских убеђења такве ствари? Одговор није ни потребно дати.
Зато је Дража значајан за српску историју, зато треба откривати истину о његовој улози у српској и светској историји, и разбијати лажи оних који су оцрнили.
Нека се о њему певају песме, нека се пишу књиге, јер он то апсолутно заслужује.
Вечно почивај у миру, српски ђенерале, последњи борче за част и слободу наше поробљене отаџбине. Нека ти је вечна слава.

ЗНАЧАЈ ДРАЖЕ ЗА СРПСКУ ИСТОРИЈУ

ЗНАЧАЈ ДРАЖЕ ЗА СРПСКУ ИСТОРИЈУ


Није ли иронија када је један од највећих хероја у српској историји човек кога сопствени народ скоро и да не поштује, човек који је убијен и бачен на непознато место, да му се ни гроб не зна. Када бива заборављен и црњен од сопственог народа?
Јесте иронично, али на жалост и истинито. Такав је случај са командантом српског покрета отпора у Југославији за време Другог светског рата, ђенералом Драгољубом Михаиловићем.

У јеку највећег рата вођеног икада на тлу овоземаљском, када су нацистичке трупе газиле све пред собом, када је пала једна Француска, Пољска, а Велика Британија била на рубу пропасти, један мали народ је имао храбрости да се одупре тој великој сили, да јој каже не. То су били Срби, то је био ђенерал Драгољуб Михаиловић.
Иако је Краљевина Југославија одлучила да приступи Тројном пакту Немачке, Италије и Јапана, народ се са тим није слагао. Српски борбени дух и жеља за слободом нису дозволили да се мирно допусти туђину да крочи на српску земљу и да њоме влада.
Војска Краљевине Југославије, морално трула, без икакве мотивације, саботирана изнутра, није могла да се супростави нацистичким агресорима. Ипак, постојао је један човек огромне воље и жеље, инспирисан традицијом и вековном жељом за слободом Срба, који ће касније од нациналног хероја прерасти у највећег ратног злочинца, иако то није био.
Он је био тај који је имао смелости да у тренутку када је Трећи рајх на врхунцу моћи, одбије било какву предају и одлучи се на оружани отпор. Његов план био је демократски, али и истовремено план који ће прихватити многи патриотски опредељени Срби. Он није ни за предају, али није ни за хитру акцију. Он је свестан јачине непријатеља, и схвата какве би биле последице преурањеног напада. Касније ће се то и потврдити, у преурањеном устанку 1941., плански изазваном од стране југословенских комуниста.
Доказ да је Драгољуб Михаиловић схватао у каквој је ситуацији српски народ, је то што је он предлагао да тежиште борбе буде тамо где Срби највише страдају, територија нацистичке марионетске творевине, назване НДХ. Иако је највећи број јединица Драгољуб Михаиловић имао на територији Србије, његова наређења су била у складу са тиме да се по сваку цену заштити српски народ у НДХ. Он одмах на почетку рата шаље помоћ Србима ''са оне стране Дрине'' у виду професионалног војничког кадра, пошто га је тамо недостајало. Вође устанка на територији НДХ су били претежно људи из народа, којима је недостајало ширег војничког знања. Знајући то, слање официра у помоћ представља велики значај за борбу Срба за опстанак.
Да је и ту Михаиловић имао право, види се из тога што је након слања стручног војног кадра на територију НДХ, одмах дошло до успеха. Пример је само слање мајора Јездимира Данхига у источну Босну, ако се зна да су његове јединице ослободиле велик број градова и села на том делу окупиране земље. Касније Дрину прелази и Церски корпус пуковника Драгослава Рачића, али ће сва та борба Срба пасти у воду, када комунисти започну своју прљаву игру.
У Србији је ситуација била следећа:
Како је пропао устанак 1941. у Србији, тако су и из ње нестали комунисти. Све до краја 1944. године, територијом Србије ће владати четници. Већих борби је било повремено, изузевши 1941. највише их је било 1944. када је Дража наредио свеопшти напад на Немце. Период између тога је период герилске активности четника, односно период саботажа и препада. Четници играју велику улогу у спречавању напретка Ромелових трупа на северу Африке, својим саботирањем железнице у Србији, којом је Ромелу допреман део товара. Ту се још једном огледа генијалност Дражиног плана.
Међутим, комунисти су Дражу ''уболи'' у његову најслабију тачку, а то је била политика. Пошто је Јосип Броз био вешт политички демагог и калкулант, комунисти су својом пропагандом завели велик број Срба у западним крајевима. Драгољуб Михаиловић је човек опредељен увек за правду и поштење, а таквима политика не иде. Он је свој покрет видео као војни и национални, а никако као политички. Његова је грешка била то што није одмах на почетку рата одредио јасан циљ борбе, односно, његов циљ је био само борба против окупатора и ослобођење, а није садржао никакве економске и друштвене реформе. Комунисти су ту однели предност, пошто су одмах на почетку рата нудили народу хлеба, и обећавали да ће сви они који су га експлоатисали бити кажњени.
Међутим, без обзира на обећања и пропаганду комуниста, може се са сигурношћу тврдити да је Дражина идеја била више прихваћена међу Србима. Зашто?
Зато што су Срби нациОналне циљеве стављали испред економских или било каквих других материјалних циљева.
Његов значај за српску историју је огроман.
- Прво, он је повео српски народ у последњу борбу за његов спас, на жалост изгубљену.
- Он је био последњи српски борац који се залагао за националне циљеве, и то је искрено хтео и мислио.
- Дража је био човек који се залагао за очување културе, традиције и вере међу Србима, свега онога што су комунисти међу њима уништили.

Његова човечност се огледа у томе, што он, иако су током целог рата вршени монструозни злочини од стране муслимана, Хрвата и Албанаца (Не свих наравно) над Србима, не наређује било какве репресалије против истих, нити предлаже било какве масовне ликвидације. Исто тако, приликом ослобођења појединих градова или вароши од стране његових трупа, када долази до освете над цивилима, он наређује да се извршиоци казне, што никако није био случај код комуниста, или било које друге војске у Југославији за време рата.
И поред тога што је његов покрет искључиво српски, он својој војсци даје име ЈУГОСЛОВЕНСКА војска у отаџбини. Дакле, ту се огледа његова величина моралног и праведног човека.
Ипак, његова скромност ће бити можда и кобна у појединим случајевима. Одређен број његових команданата је радио на своју руку, и понекад су игнорисали његова наређења. Одређен број команданата се и отцепио од њега крајем рата.


Иако је Дража често оптуживан да није улагао труда у борби против окупатора и његових сарадника, што никако није истина, јер су се четници борили против свих војних формација у Југославији, мора се схватити значај његове борбе против комуниста.
Прво, он је први који се одлучио на покретање отпора и борбе против нацистичког окупатора, и то је урадио из чисто патриотских разлога. Са друге стране, и више је него јасно да су комунисти у рат ушли из сопствене користи. Он су му били највећи конкурент, из тог разлога што је Дража од самог почетка рата веровао да ће Немачка изгубити рат, а са поразом Немачке ће отићи и сви њени сарадници у Југославији. Наравно, то не значи да он предлаже неутралност или сарадњу према њима и искључиво борбу против комуниста, али се мора схватити то да је његов покрет водио борбу на три фронта. Први је фронт био против нацистичких окупатора, Немаца и мање Италијана, са којима је додуше и било веће принудне сарадње, али никако идеолошке сарадње. Други је против слуга окупатора, пре свега Усташа, а након њих Љотићеваца, Балиста и других. И трећи, најжалоснији, али најшири фронт, против југословенских комуниста.
Дакле, зашто је Дража тежио да уништи комунисте?
Њихови планови су у тоталном контрасту са његовим, и они су кобни, што ће се касније показати, за Србе. Они ће уништити национални осећај и патриотизам код већине Срба, својим репресалијама, пропагандом и тортурама, те тиме што ће народу испирати мозак паролама о братсву и јединству, које није ни постојало.
Наиме, након толико крвавих борби и злочина вођених за време рата, никако није могло склопити заједничку државу у којој ће у миру живети Срби и Хрвати. То се показало тачном тезом деведесетих година претходног века, распадом комунистичке Југославије. Дража је знао шта је намера комуниста, и управо због тога је схватао да они по сваку цену морају бити спречени у томе да је остваре.
Они су за време док су српски лешеви пливали Дунавом, говорили о слози два народа, док је у Јасеновцу клано хиљаде људи дневно, они предлажу уједињене. Наравно, не треба генерализовати, и третирати цео народ као геноцидан, али се приликом вршења масовних злочина једне стране над другом, у тој другој страни ствара осећај мржње и нетрепељивости према првој. Управо због тога је комично говорити о постојању братсва и јединства међу два народа, чији су односи много крвави кроз целу историју. Дража је то добро, знао, па иако је предлагао Југославију и после рата, то је било чисто из његове људскости, и због тога што у њему није постојала мржња.
Ипак, након рата, комунистичке власти су га означиле као главног организатора покоља муслимана и Хрвата у Југославију, као вођу шовинистичког покрета, чији су циљеви били нељудски и недемкорастки.
Да ли неко ко је на власт дошао репресалијама, превратом и злочином, ко је после рата у држави завео диктатуру, који је укинуо слободу говора и штампе, слободу мишљења, има право да говори о једном човеку демократских и патриотских убеђења такве ствари? Одговор није ни потребно дати.
Зато је Дража значајан за српску историју, зато треба откривати истину о његовој улози у српској и светској историји, и разбијати лажи оних који су оцрнили.
Нека се о њему певају песме, нека се пишу књиге, јер он то апсолутно заслужује.
Вечно почивај у миру, српски ђенерале, последњи борче за част и слободу наше поробљене отаџбине. Нека ти је вечна слава.

среда, 20. октобар 2010.

Предлог за нову химну Србије

http://www.youtube.com/watch?v=09Ye9tGotbQ

Ову песму бенда ''Ништа али логопеди'' треба прогласити за нову химне Србије.
Зашто?
Јер су они у својој песми ''Ми смо Срби (We are the Serbs)'' без имало пристрасности, опевали нас онако какви и јесмо.
Уведите ову песму као химну, да коначно признамо свима, да ми уствари и јесмо зли брадати бездушни нацистички кољачи.

среда, 13. октобар 2010.

Дивљање у Ђенови!

Догађај који је поделио људе, дивљање појединих ''навијача'' репрезентације Србије, на гостовању у Италији.

У кадру се најчешће налазио Иван Богданов (29), један од вођа навијачких група ''Делија''. Човек се лепо попео на ограду, узео клешта и кренуо да сече мрежу? Ето, већ се види први пропуст, како неко може унети клешта на стадион, где је ту обезбеђење?

Друго, дотични је очито по нечијем налогу урадио све то, или је то можда знак држави да ће одређене групе ударити на власт свим силама?! 

Наравно, неред који су изазвали наши ''навијачи'' ће донети драконске казне Фудбалском савезу, а прети нам и избацивање из такмичења. 

Пре свега, начин на који су дотични ''навијали'' није начин на који треба бодрити свој тим, своју земљу. Али, код нас је обичај да се незадовољство режимом исказује масовним протестима, што је у реду, али је жалосно што се међу онима који се буне нађу такви који не могу свој бунт да искажу речима-делима, већ само дивљањем, паљењем и ломљењем.

Оно што сам видео на стадиону у Ђенови ме јако погодила, јер сам и ја Србин, јер сам и ја навијач репрезентације Србије, јер сам и ја човек, и не могу да одобрим такво насилничко понашање.

Да сумирам, за инцидент у Ђенови крива је организација, допустивши свим тим ''навијачима'' уношење спорних предмета на стадион, али су криви и ти ''навијачи'' што су насели на то, односно, што су по нечијој заповести направили инцидент који ће нас много коштати, и много болети.

Време је за промене, корените промене!


понедељак, 11. октобар 2010.

Ко има користи од ''Геј'' параде?

Недавно одржана парада ''поноса'' у Београду, изазвала је многе коментаре и препирке. Треба ли се одржати или не, треба ли протествовати или не?

Прво, покренимо питање ко уопште од ње има користи?

Они који су је организовали? Шта сад, прошетали сте градом, изазвали само то да вас људи још више мрзе. Они који су правили неред, заглавиће у затвору са пријавама, а град Београд ће претрпети велику штету. 

Једину корист из свега овога има власт, која тиме тежи да скрене пажњу, тј. да заокупи људе неким другим стварима, и скрене им пажњу са много већих проблема у држави.

И није ли глупо одржати ствар, за коју се унапред знало да ће изазвати то што је изазвала?

Било куда- Срби несложни свуда!


Већ одавно позната неслога Срба, не одликује се само политичким, регионалним или било којим другим сукобима, већ и спортским. И то када игра репрезентација Србије.

Лично сам присуствовао фудбалској утакмици Србије и Естоније, и прилично сам био разочаран навијањем наших навијача. Прва ствар је то што северна и јужна трибина певају апсолутно различите песме, те не могу никако да певају истовремено једну песму.

Али оно што је битније је то, што су се на мечу могле чуте увредљиве поруке упућене делијама и гробарима? Какве то везе има са репрезентацијом Србије? 

Исто тако, на северу истакнут транспарент ''Клео никад за Србију'' а са југа одјекује песма ''Клео Србине''. 

Парадокс?

петак, 01. октобар 2010.

10 најбољих утакмица Ливерпула



10.

Liverpool:Arsenal 2:1, 2004/2005. Premier League.

Меч у којем смо били ослабљени многобројним повредама, али смо ипак успели да дођемо до победе фантастичним голом Neilla Mellora, у последњем минуту меча.
http://www.youtube.com/watch?v=NdgKLfAYrZI

9.

Liverpool:Besiktas 8:0, 2007/2008. Champions League.

Рекордна победа наших, за незаборавно вече на Anfieldu.
http://www.youtube.com/watch?v=38C2E8Ia-JQ

8.

Liverpool:Manchester United 2:0, 2002/2003. Worthington cup final.

Финале тада још Worthington купа, које смо добили головима Gerrarda и Owena.

http://www.youtube.com/watch?v=Ze-Ve2vAjww

7.

Chelsea:Liverpool 0:1, 2003/2004. Premier league.

Првим лигашким голом Cheyroua, остварили смо победу над Челсијем на Stamford Bridgeu.

http://news.bbc.co.uk/sport2/hi/football/e...rem/3362519.stm

6.

West Ham:Liverpool 3:3, 2005/2006. FA Cup final.

Изузетно узбудљив меч, уз сјајну партију Gerrarda, који нас је својим фантастичним голом спасао пораза, а Reina нам сјајним одбранама донео титулу.

http://www.youtube.com/watch?v=4fsfT5jmcbE

5.

Basel:Liverpool 3:3, 2002/2003. Champions league.

''Реприза'' финала ЛШ у Истанбулу против Милана, само су недостајали пенали.
Реми који нас је коштао пролаза у даљи ток такмичења, али одлична борба наших, са обзиром да су након првог полувремена билу у минусу од чак три гола!

http://www.youtube.com/watch?v=3qs6YsSTaso

4.

Liverpool:Real Madrid 4:0. 2008/2009. Champions league.

Помало неочикавно висока победа, али за памћење! Разорили смо богатији и по именима јачи клуб од нас, што у данашњем фудбалу представља велик успех. Нема шта, утакмица за памћење, уз наравно одличну партију Gerrarda.

http://www.youtube.com/watch?v=fZRXbuS7AmU

3.

Liverpool:Olympiacos 3:1, 2004/2005. Champions League.

Јурили смо победу са два гола разлике, али смо већ на полувремену губили. Sinama и Mellor су нам донели недовољно вођство, али је Gerrard невероватним голом у последњим тренуцима одвео наш тим даље!!! Меч за памћење, за сва времена.

http://www.youtube.com/watch?v=qMsDExlh_qI

2.

Manchester United:Liverpool 1:4, 2008/2009. Premier League.

Да није било финала у Истанбулу, овај меч би засигурно заузео прво место. Иако су ''црвени ђаволи'' дошли до раног вођства, Ливерпул је уз фантастичну игру демолирао свог највећег ривала на његовом терену, и тако му нанео један од најтежих домаћих пораза икада!

http://www.youtube.com/watch?v=IGAusKj8FPI

1.

Milan:Liverpool 3:3, 2004/2005. Champions League final.

Без имало дилеме, финале у Истанбулу 2005. године. Није потребно коментарисати како смо од 0-3 стигли до 3-3, и касније након пенала освојили 5. титулу првака Европе! Ноћ за памћење, која ће свим навијачима бити у срцу до краја живота!

http://www.youtube.com/watch?v=NE6m9kUDTpE

Чекајући Годоа


Ситуација у Србији ме подсећа на сцену из драме Семјуела Бекета ''Чекајући Годоа''.
Наиме, јунаци ове драме су Естрагон и Владимир, клошари и бескућници који време проводе бесциљно лутајући, и чекајући Годоа, особу коју никада нису видели и која је плод њихове маште.
Бекетова иронија је генијална. Он исмева култ веровања у долазак Месије, који ће спасити свет. Зашто то мене подсећа на ситуацију у Србији?
Зато што се у Србији чека Годо, односно наш Годо није особа, већ је наш Годо оно што нам власт обећава већ дуже време.
Естрагон и Владимир лутају бесциљно чекајући Годоа који ће им донети спас.
Српска власт влада бесциљно нечекајући ништа и лажући народ да ће спас стићи у виду помоћи са запада, односно након што приступимо Европској Унији.
Народ у Србији је попут Естрагона и Владимира.
Он као та двојица ''слепаца'' не чини ништа за своје добро, већ упорно чека спас који нам обећавају људи на власти.
Има смисла, зар не?

Лига Шампиона- Реалност српског фудбала?

Фудбалски шампион Србије, ФК Партизан, ове године такмичи се у најелитнијем такмичењу, Лиги Шампиона.

Да ли је реалност нашег фудбала Лига Шампиона, или је Партизан само случајни пролазник?

Са обзиром да учествујемо 2 пута у 15 година, више стоји теза да смо случајни пролазници, али и онда када случајно наиђемо, остављамо леп утисак. То је оно као ''учествоваћемо само ако се нећемо обрукати''. А и не брукамо се?






Како су комунисти добили рат 2. део

Други део:

Тито између Хрвата и Немаца.

У првом делу овог мог рада под насловом ''Како су комунисти добили рат у Југославији'' писао сам о интересима великих сила и њиховом уделу у победи снага партизанског покрета. У другом делу, покушаћу да анализирам Титову политику према немачким нацистима, хрватским усташама и домобранима, пошто и то сматрам важним фактором победе партизанских снага над покретом ђенерала Драгољуба Михаиловића.

Кренимо само од тога шта је био циљ партизанског покрета и саме КПЈ. Циљ сваке политичке партије је долазак на власт, а многе од њих ће се у томе користити свим дозвољеним и недозвољеним средствима. Комунистичка партија Југославије се ни у чему не разликује од осталих политичких партија по том питању. Чланови комунистичке партије су углавном били људи које није занимала ни традиција, ни култура, ни обичаји, ни религија сопственог народа. За њих је постојала само једна култура, само један обичај, само један Бог а то је- Комунистичка партија. Комунистима није било важно ко ће им помоћи у остваривању њиховог циља, а југословенски комунисти су предњачили у томе. Још пре почетка Другог светског рата, они су се у иностранству састајали са представницима сепаратистичких покрета, пре свега усташким, ВМРО, црногорским зеленашима… Основни циљ им је свима био исти- рушење краљевине Југославије, само су им идеје уређења државе биле другачије. Њихова пропаганда састојала се у томе да се све нације у Југославији прикажу као жртве ''великосрпске'' политике, те су тај став преузели и комунисти. Сами оснивачи КПЈ, Филип Филиповић, Сима Марковић, Петко Милетић нису се слагали са антисрпском политиком коју им је наметала Коминтерна, те су сви под разним изговорима ликвидирани. Коминтерна је одлучила да на њихова места постави људе антисрпски расположене, а један од њих је био и Јосип Броз Тито. Схватили су да би подржавањем сепаратистичких покрета извукли велику корист, која би има помогла у остваривању њиховог циља. Примера ради, на 4. конгресу КПЈ у Дрездену, 1928. године, донета је резолуција о националном питању у Југославији, и између осталог је речено да комунисти треба да подрже Косовски комитет на Косову и Метохији:
''Партија зато изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије с албанским национално-револуционарним покретом у лицу Косовског комитета и позива радничку класу да свестрано помажу борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију.'' [1]
Међутим, када је рат започео, схватили су да би отворена сарадња са својим предратним ''савезницима'' донела лошу репутацију у народу и одбијање грађана Југославије, највише Срба, да ступе у редове партизанског покрета. С друге стране, Срби, као најбројнији народ у Југославији, били су им најпотребнији, с обзиром да су од њих могли мобилисати највише људства. С тога су морали да се прикажу Србима као ослободиоци. Њихов план је био да Србима ''угурају'' у главу теорију да су они за сво време постојања Краљевине Југославије угњетавали друге народе, те да је сада време за ''братство'' и ''јединство''. Са друге стране, наставили су своју предратну пропаганду о томе да су остали народи Југославије под српским јармом, те да ће их ослободити од ''великосрпског хегемонизма''. Тито је водио такву политику, где је муслиманима и Хрватима, који су се налазили у редовима формација које су чиниле монструозне злочине над Србима, просто ''гледао кроз прсте'' те их ослобађао казне. На тим темељима је настала нова Југославије, прожета теоријом о ''братству'', ''јединству'', верској и националној ''толеранцији''.

У априлском рату комунисти нису активно учествовали као војна формација, али су њихови симпатизери вршили саботажу краљевске војске. Пошто је на снази био споразум између Совјетског савеза и Хитлерове Немачке, тако и југословенски комунисти нису сматрали немачке окупаторе непријатељима. Све до 22. јуна и почетка операције ''Барбароса''. Након тога, они издају проглас и позивају све народе Југославије у борбу за ослобођење. Тим актом показују да су одједном постали непријатељи са Немцима само због тога што је то исто постао и Совјетски савез. Опет, то је и по њих добар потез, са обзиром да народу треба да се представе као ослободиоци. Ипак, на територији Србије, више успеха је имала ЈВуО. Покрет ђенерала Драгољуба Михаиловића имао је добро упориште у народу, пошто су се позивали на стару српску традицију герилског ратовања и истицали потребу за рестаурацијом монархије. Народ је у Србији био већински опредељен за четнике, те стога комунисти ту нису имали значајније успехе. Њихове снаге ће учествовати у устанку који је избио 1941. године, те ће у неким нападима раме уз раме са четницима водити борбе против окупатора, док ће у неким ситуацијама повлачити своје одреде са фронта и остављати четнике ''на цедилу''. Након велике немачке офанзиве и слома устанка крајем 1941., Тито се са својим штабом повлачи у Рашку, а потом и у Босну. Њима борба са Немцима тешко пада, и они је схватају као нужност а не као потребу. Они нису учествовали у устанку због тога што име било стало до народа, због тога што су са њим саосећали, једини разлог је то што су се морали сврстати на страну оних који желе борбу, јер би у супртоном минимализовали своје шансе за успех. Подизањем устанка у Србији, они су изгубили ионако мали углед у народу, јер су те акције изазвале велик број жртава. Тито је увидевши то, знао да се мора прећи на други терен, и користити друга тактика.
Већи део рата Тито ће са штабом провести на територији НДХ, где ће и мобилисати највише бораца. Наиме, комунисти су од почетка борби и устанка Срба против усташког терора, гледали да придобију народ на своју страну, представљајући се као борци за њихову слободу. Опет, они не стају на страну прогоњених због својих осећања, већ из своје користи. Највише бораца Титовом покрету дале су територије попут Лике, Баније, Кордуна, Славоније и западне Босне, територије где су Срби масовно страдали од усташа. Ту је Титова тактика имала успехе. Људи који су у рату изгубили све, нису водили рачуна о томе да ли ће њихове акције донети ишта добро или лоше остатку народа. Политика их није занимала већ само егзистенција. Поред тога, комунисти су народу обећавали боље услове за живот и економске и привредне реформе.

Поставља се питање како су партизанске снаге успеле да се одрже на територији НДХ услед толиког броја непријатеља? Ако се зна да су поједини четнички команданти правили компромисе са Немцима, Италијанима и властима НДХ, да би се очували и спасли народ, како је партизански покрет успео да се очува? Јавна сарадња врха покрета са усташама и Немцима, знатно би урушила углед партизанског покрета и довела би до осипања трупа. Први разлог је политика сталног истицања карактера ''ослободилачке'' војске и ''антифашизма'', а други је то што су чланови покрета преговоре вршили у тајности. У јеку устанка, њима преговори нису били потребни, међутим, како су Немци заједно са усташама успели да устанак умире, услови за опстанак су били све тежи. Нема сумње да је долазило до нагодби и компромиса.Шта више, постоје подаци да је долазило и до сарадње. Први пут се тако нешто десило марта 1942. године у источној Босни, када су према извештају немачког генерала Бадера, партизанска 1. Пролетерска дивизија и усташка Црна легија, водиле заједно борбу против четника Јездимира Дангића. Послератни кругови историчара су тврдили да је то била случајност, да су четнике у исто време напали и партизани и припадници Црне легије.

Немачки генерал Бадер је 31. марта извештавао:
'' На подручју источне Босне борба између Срба и Хрвата даље се заоштрила. Усташе, домаћи партизани, муслимани и, на крају, банде које су се пробила из Црне Горе боре се раме уз раме против српских снага под Дангићем.'' [2]

У извештају генерала Бадера од 10 априла стоји:
''Четничка група Дангић је јако разбијена у борбама са хрватском војском и усташама у сарадњи са комунистима тако да Дангић сада може да постигне само локалне успехе.'' [3]

Занимљиво је да је Тито, баш пред овај период када Бадер наводи да је било сарадње између партизанских снага и усташа, често извештавао Коминтерну о томе да има мањка наоружања.

5. марта 1942. он извештава Коминтерну:
''Нама недостаје муниције и ратног материјала због непрекидних борби. Молимо пошаљите хитно помоћ- ситација је озбиљна за наше јединице због недостатка ратног материјала. Ми сваке ноћи чекамо ваше авионе на Дурмитору. Вријеме је сада код нас лијепо. Валтер.'' [4]

Такође, Тито се жалио на исто и 18. марта у свом извештају Коминтерни:
''Код нас је ситација критична због недостатка муниције. Молимо учините све да нам се пошаље муниција и ратни материјал. Јавите можемо ли се надати и када. Валтер.'' [5]

Извесно је да им је била потребна муниција за борбу, те је то још један разлог више за ступање у сарадњу са усташама. Титова јасна намера за ово подручје се може видети већ и из његовог наређења од 8. фебруара 1942. године:
''Сви одреди треба да усагласе своја дејства, а то је: да се територија Источне Босне очисти од четника и буде ван сваког четничког утицаја.'' [6]

Дакле, како је његов план подразумевао само једно, чишћење Источне Босне од четника, то је још један разлог више да поверујемо у сарадњу са усташама. Извештаје од стране четника у овом периоду за источну Босну нисам успео да пронађем. Наиме, Немци су за време своје протуофанзиве заробили архиву Дангићевог штаба, те је она однешена у Београд. Одређен део те документације је могуће добити на увид, али одређен део није, јер се налази под заштитом Немачке службе безбедности. Једино сведочење о овом периоду у источној Босни даје нам књига Душана Трбојевића ''Церско-мајевичка група корпуса''. Трбојевић у својим мемоарима наводи борбе између четника и усташке Црне легије, које су се одиграле марта 1942. По Трбојевићевим тврдњама, по преласку Дрине, Рачићев Церски корпус је одмах укључен у борбе, те је мајор Јездимир Дангић средином марта наредио да се убаце у простор испред Хан-Пијеска, и тако зауставе надирање усташке Црне Легије. План је био следећи: требало је увести усташе у заседу, у сам град, а затим га опколити. Међутим, четници нису успели да победе усташке снаге, а спречени су у томе од стране комуниста. Наиме, половином марта одједном су се у штабу Драгослава Рачића појавили Влада Зечевић и Ратко Мартиновић, бивши четници који су приступили партизанском покрету крајем 1941. године. Тражили су од Рачића да се и они укључе у борбе са усташама. Рачић је прозреши њихове намере одлучио да их пребаци у једно село у околини да се одморе, док они не заврше борбу са усташама. Комунисти су затим прешли у Власеницу. Тражили су од четника да напусте Драгослава Рачића, и придруже се њима. Рачић је затим одлучио да повуче своје снаге и супростави се комунистима. Комунисти су напали четнике у селу Мрзло поље, и након вишечасовне борбе победили су четнике, док су заробљенике стрељали. Комунисти се затим повлаче у правцу Босанске крајине, а усташе из Хан-Пијеска улазе у Власеницу, из које су се претходно повукли партизани, те чине страшне злочине. Трбојевић наводи да је било очигледно да је постојао некакав договор између партизана и усташа, са обзиром да су се ''мимоишли не опаливши ни метка.'' [7] Сагледавајући Бадеров извештај и сведочење Душана Трбојевића, поклапају се и датуми а и догађаји за које они тврде да су се десили. Послератна литература је описала догађаје на сасвим други начин, приказујући партизане у сасвим другачијем светлу, а четнике потпуно изједначила са усташама.

Већ августа 1942. године, Тито шаље свог представника Маријана Стилиновића у Загреб, ради договора са Немцима. Стилиновић је разговарао са немачким генералом Глезом фон Хорстенауом, те се наводи да је фон Хорстенау понудио партизанима једну неутралну територију на којој би они били стационирани, а Немци би их толерисали. За узврат, партизани би дозволили Немцима природну екслоатацију њихових територија. Следећи преговори одиграли су новембра исте године, а на тим преговорима је договорена размена заробљеника. На преговорима су са немачке стране учествовали: инжењер Ханс От, капетан Ханс Хејс, официр за војну привреду, и Алфред Хајнрих, специјални референт Ајнзац-командне полиције и службе безбедности у Сарајеву, а са партизанске стране нашли су се Владимир Велебит (под псеудонимом Владимир Петровић) и капетан Миховил Тартаљи Миша. [8]

Све до операција Вајс, партизани су успели да одрже своју ''Бихаћку републику''. Непосредно пред операцију Вајс, у Титов штаб дошао је Павелићев министар Никола Рушиновић. Сврха његовог доласка била је та, да обавести Тита о предстојећој операцији која ће бити уперена против њега. Комунисти су овај састанак вршили у тајности, али је за њега сазнала италијанска команда у Шибенику. [9]
''Бихаћка република'' успела је да опстане најдуже од свих комунистичких творевина, што је веома чудно с обзиром на њен положај. Наиме, ова територија се простирала од прилаза Карловцу и Загребу све до река Босне и Неретве и захватала је 50. 000 км2. Трајала је од новембра 1942. године, када су партизани заузели Бихаћ, па све до краја јануара 1943. године, када су га напустили пред налетом Немаца. Усташе нису покушавале да је сруше, а како видимо расформирана је тек током операције ''Вајс'' коју су покренули Немци.

Након пада ''Бихаћке републике'' уследило је повлачење партизанских снага према Неретви. Почетком марта, партизанске снаге су се нашле у веома тешкој ситауцији. Наиме, они су срушили мостове на Неретви, видећи да их са друге стране чекају четници. Назад нису могли, с обзиром да су из тог правца надирали Немци. Титу није преостало ништа друго, него да покуша да направи споразум са немачким трупама. Формирана је делегација коју је предводио члан Политбироа Централног комитета КПЈ и Врховног штаба, Милован Ђилас, а поред њега чинили су је још Владимир Велебит и Коча Поповић. 11. марта, стигли су у Горњи Вакуф, где су их очекивали прелиминарни разговори са представницима немачке 717. дивизије. Партизански представници су тражили наставак сарадње у виду размене заробљеника, признавање НОП-а као легалне и зараћене стране и обуставу непријатељстава. Предлоге партизанских представника забележио је мајор Барт, а између осталог, у писменој забелешци стоји да ''Команда НОВ Југославије сматра четнике главним непријатељима.'' [10]
О овим прелиминарним преговорима обавештена је и немачка команда у Загребу, те је пуковник Пфапфентроп, официр у штабу Немачког опуномоћеног генерала у Загребу сачинио забелешку. У 4. тачки стоји:
''Они (партизанска делегација- прим. аут.) изјављују да се не боре против хрватске државе, и ни у ком случају против Немаца, већ искључиво против четника. Они су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег ми укажемо, па исто тако и против Енглеза приликом искрцавања. Ови паралментарци не носе совјетске звезде на капи већ ознаку ''М'', која вероватно треба да значи ''Мачек''. [11]

Дакле, суштина ових преговора није била у размени заробљеника и признавању ''НОП-а'' као зараћене стране, већ је у питању било нешто друго. Наиме, период ''Битке на Неретви'' је период када су западне силе још увек на страни ђенерала Михаиловића, који у то време очекује њихово искрцавање, и управо из тог разлога концентрише своје снаге у јадранском залеђу, а пошто се Тито нашао у незавидној ситуацији, гоњен од Немаца, и ишчекиван од стране ЈВуО, морао је да ''балансира'' и прави било какав компромис, повољан по њега.

Врховна команда ЈВуО је сазнала за ове преговоре, преко мајора Војислава Лукачевића, убаченог под лажним именом у немачки штаб, те је ђенерал Михаиловић о томе и обавестио Лондон.

По наводима из ''комунистичке литературе'', операција Вајс се завршила избијањем партизана на Неретву. Наиме, постоји дилема да ли су Немци стварно пустили партизане да избију на Неретву због споразума који је начињен, или је то био део операције Вајс?
Немци су се прибојавали да не би дошло до удруживања партизанских снага са јединицама ЈВуО, приликом искрцавања западних сила на Јадрану, али до тога није могло сигурно доћи, јер су обе стране биле ''заклети непријатељи''.

Ипак, преговори нису помогли Титовим снагама, јер су оне, након преласка Неретве и продора према Србији, ускоро поново враћене назад, услед немачке операције '''Шварц'', и отпора који су им пружили четници.

Занимљив је податак, да је до већих преговора поново дошло јесени 1943. године. Занимљиво је, јер, у том периоду западне силе већ увелико помажу Титов покрет, те је можда логично да њему више не треба никакав компромис са Немцима?
Наиме, као иницијатор ових нових преговора наводи се немачки посланик у Загребу, Зигфрид Каше. Он је код министра спољашњих послова Трећег рајха, Јоакима фон Рибентропа, покренуо питање обнове веза са Титом::
'' С обзиром на садашњу ситацију, молимо да се преиспита став према Титовим партизанима... Хрвати ће у својим прогласима загарантовати амнестију свима онима који су из националних разлога.... против Италијана отишли у шуме. Наша ће војска и сама овако поступити. Осим тога било би потребно да се, уз најширокогрудније тумачење појма ''из националних разлога'', овако уради и у Словенији и Црној Гори. Уколико би и преко свега тога било могућно да се с Титом ступи у контакт, ја бих био за то да се искористи свака шанса која би могла да доведе до обуставе борбе коју он води против нас''. [12]

Са немачке стране, преговоре је водио инжењер Ханс От, а партизане је представљао Маријан Стилиновић. Овога пута тачке споразума су, поред размене заробљеника, биле и експлоатација партизанских територија од стране Хитлерове Немачке, а помињало се и примирје, односно план је предвиђао повлачење партизана на једну територију, која је ван ширег интереса Немаца.

О преговорима Ота и Стилиновића, Каше је оставио забелешку, у којој између осталог каже:
''Господин Ото ми је реферисао 26. и 27. новембра 1943. године, о својим последњим разговорима са Титовим комесаром Жуњаревићем. Овај је поновно покренуо питање склапања примирја... От је са Жуњаревићем договорио да се средином децембра поновно сретну у Титовом главном штабу ради даљих преговора о размени заробљеника. Ван сумње је да су партизани за овај одлазак Ота у њихов штаб заинтересовани и из других разлога. Те разлоге требало би тражити у њиховој тежњи да на неки начин дође до успостављања мира''. [13]

Каше још додаје да су От и Стилиновић водили такође разговор о
- откупу 9-10 хиљада коња за потребе немачке војске на територији ''угроженој'' од партизана.
- О извозу већ посеченог дрвета и спремног за експорт са партизанске територије.
- О отпреми хлора из Електро-Босне за немачку фармацеутску индустрију. [14]

Да ли је у питању поново Титово ''балансирање'' или немачка подвала, у сваком случају, обостране користи су из ових преговора имали и једни и други, а наравно, све на штету ЈВуО.

Као што је поменуто у Кашеовој забелешци, ''да Хрвати гарантују амнестију свима онима који су у шуму против Италијана отишли из националних разлога'', у реалности се то на неки начин обистинило, али је ствар била обрнута. Припадници домобранских и усташких јединица су, како се рат ближио крају, све више приступали Титовом покрету. Тито је, како сам већ навео, водио политику ''гледања кроз прсте'' онима који су чинили геноцид, те примање домобрана и усташа у своје редове њему није представљало проблем.

Масовни су примери преласка усташа и домобрана у партизане, а о томе је најопширније писао највећи познавалац тематике Другог светског рата у Југославији, Милослав Самарџић. Он у својој књизи ''Ђенерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, том 3'' наводи десетине примера прелажења Хрвата, из домобранско-усташких јединица у партизанске редове. [15]

Као још један пример, послужила ми је књига Угљеше Крстића ''На сремском фронту затишје'', који наводи како су се на фронту одједном појавили ''југословенски војници са све новом опремом'' те им је комесар рекао да су то ''Југословенски војници заробљени на Источнном фронту, који су дошли да се боре за нову Југославију'' ! Наравно, реч је о хрватским легионарима, под командом Марка Месића, познатог усташе. [16]

Пошто је немогуће да су Титове снаге рат добиле саме, тј. уз помоћ западних ''савезника'', из приложеног се види и улога Титових преговора са Немцима, као и примања усташа и домобрана у своје редове. Због тога је важно писати на ову тему, и разоткрити истину трагедије Другог светског рата на нашим просторима.

Вања Узелац

Извори:

1-Станко Равић, Расија у Пламену- 36,
2,3 - Др Вељко Ђурић, Мајор Дангић- 54-56.
4,5- Момчило Стефановић- Потпис Тито, 59-63.
6- Милослав Самарџић- Ђенерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том I, 265.
7- Душан Трбојевић, Церско-мајевичка група корпуса, 59-62.
8- Мишо Лековић, Мартовски преговори, 48.
9- Милослав Самарџић, Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, 25.
10- Мишо Лековић, Мартовски преговори, 90.
11- Мишо Лековић, Мартовски преговори, 93.
12- Васа Казимировић, Немачки генерал у Загребу, 170.
13- Васа Казимировић, Немачки генерал у Загребу, 174-175.
14- Васа Казимировић, Немачки генерал у Загребу, 175.
15- Самарџић у поглављу ''Хрвати мењају страну, уз чак 30 фуснота наводи десетине примера мењање стране, односно преласка Хрвата из домобрана и усташа у партизанске редове. Видети, Мислосав Самарџић, Ђенерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, том III. 180-189.
16- Угљеша Крстић, На сремском фронту затишје, 50-52.

среда, 14. јул 2010.

Партизан савладао јерменског првака.


Екипа српског шампиона започела је свој поход ка Лиги шампиона ове сезоне. Први на мети је јерменски првак Пјуњик из престонице Јереван. Иако су Јермени били аутсајдери у овом мечу, и уопште у овом двомечу, показали су се као тврд противник. Партизан је повео лепим голом Немање Томића из слободног ударца, иако је лопта на путу ка голу закачила једног од играча Пјуњика. Наком мање од минуте након датог гола, Јермени стижу до изједначења. Грешком Партизанове одбране, лопта се одбија тачно на ноге Једигаријану, који је шаље у мрежу. У 45. минут прелеп потез Мореире, који је једним потезом матирао голмана Пјуњика Лешка. Партизан одлази са предношћу од једног гола у свлачионицу. Друго полувреме одиграно је нешо нижим темпом од првог, али је Партизан успео да постигне још један погодак, преко Клеа. Партизан је можда оштећен за једанестерац, када је након шута Саше Илића, лопта погодила у руку једног од играча Пјуњика. У сваком случају, српски шампион је забележио победу,  и са пуно оптимизма одлази на реванш у Јереван.

Шпанија првак света- заслужено или не?


Шпанци у свом првом финалу освојише своју прву титулу првака света. Иако су до финала дошли неатрактивном и неефикасном игром, заслужено су освојили титулу првака света. Анализирајмо све мечеве Шпаније на овом првенству.

Шпанија:Швајцарска 0:1


Шпанци су првенство почели изненађујућим поразом од екипе Швајцарске. Иако су у овом мечу имали више лопту у ногама, и доста пропиштених шанси, ипак су на крају имали среће да нису поражени већим резултатом. Дердијок је у свом соло-продору погодио стативу, и тако умањио шансе Швајцарске за победу, која је ипак остварена. Са друге стране, и Швајцарци су имали среће јер је Шпанија пропустила доста прилика, а пречка коју је погодио Ћаби Алонсо се и даље тресе.

Стрелац: Желсон Фернандеш

Шпанија:Хондурас 2:0


Очекивана победа Шпаније над аутсајдером Хондурасом, меч који није потребно превише коментарисати. 

Стрелац: Давид Виља

Шпанија:Чиле 2:1 


Шпанци су овом победом осигурали пролазак у наредну рунду, мада то не би остварили да је Швајцарска успела да савлада Хондурас са два гола разлике. Шпанци су рутински почели, на полувреме отишли са предношћу од 2:0, а помогло је и искључење играча Чилеа Естраде. Родридо Миљар је снизио резултат на 1:2, међутим Шпанија је на крају ипак остварила победу.

Стрелци: Давид Виља, Андреас Инијеста и Родриго Миљар.


Шпанија:Португал 1:0


Шпанци су рутински савладали Португалце, који нису показали ништа посебно у овом мечу. Меч је више обележио скандалозан потез К. Роналда, када је на крају меча пљунуо камеру. Срамотан потез за једног таквог фудбалера.

Стрелац: Давид Виља


Шпанија:Парагвај 1:0


Доста узбудљив меч на којем смо видели два досуђена једанестерца на два различите стране у року од четири минуте. Након што је Касиљас одбранио пенал Кардозу, у следећем нападу судија досуђује пенал за Шпанију. Ударац Алонса одбранио је голман Парагваја Хусто Виљар. Седам минута пред крај, Виља одводи Шпанију у њено прво полу-финале.

Стрелац: Давид Виља


Шпанија:Немачка 1:0


Немци су просто блистали у елиминационој рунди, победивши и Енглеску и Аргентину, и уз гол разлику у два меча 8:1! Међутим, да ли је изостанак Томаса Милера или нешто друго утицало на то да доста слабо одиграју овај меч, остаће питање. Карлес Пујол је запечатио судбину Немаца, који на другом узастопном првенству остају без финала.


Стрелац: Карлес Пујол


Шпанија:Холандија 1:0


И, стигли смо до краја. Четврта узастопна утакмица коју Шпанци добијају са 1:0. И једни и други су меч почели доста повучено, дефанзивно, са обзиром на велики улог који је носио овај меч. Ако је ико био јунак Шпаније те вечери, то је дефинитивно Икер Касиљас, који је одбранио пар сто-постотних шанси Холанђана. Холанђанима остаје да жале за својим трећим финалем у којем су поражени.

Стрелац: Андреас Инијеста.  


http://www.youtube.com/watch?v=m7fhk8nJljM



среда, 21. април 2010.

Како су комунисти добили рат 1. део

Напуштање Драгољуба Михаиловића и почетак подршке Тита од стране савезника.


Званична историја говори да су комунисти рат добили борбом против окупатора, помагањем савезника, жртвовањем за свој народ и борбом за његову слободу. Сву ту борбу они су поднели сами, борећи се против удруженик окупаторских и квислиншких снага, иако су били и бројно надјачани и иако су били слабије и лошије наоружани.
Пре свега треба напоменути мешање великих сила у унутрашњу политику Југославије, што је можда и пресудан фактор победе Титових снага над својим највећим конкурентом, националним снагама ђенерала Драгољуба Михаиловића.
Ипак, треба додати и то да су комунисти ипак на почетку рата ималу одређену предност над покретом Драже Михаиловића.
Наиме, Комунистичка партија Југославије је основана у Београду још 1919. и по неким тврдњама 1920. је већ имала преко 65 000 чланова широм Југославије. Комунисти су били гоњени и прогањани од власти, и често затварани због свог рада на рушењу краљевине Југославије. Оно што је била њихова предност на почетку рата је то што су већ имали доста чланова, које је само требало организовати у војску, и затим пропагандом мобилисати још људства. Имали су искуство рада у илегали, а и поједини комунисти искуство герилског ратовања из Шпанског грађанског рата.
Покрет Драгољуба Михаиловића настаје тек крајем пролећа 1941. Михаиловићев покрет је тек у фази настанка, а комунистички већ постоји, само му је потребно преформирање у војни покрет. Међутим, Дражин покрет ће убрзо окупити већи број људи него комунистички, и то ће трајати све до расула Равногорског покрета 1944 и '45.
Док је Дража планирао да његов покрет буде само војни, комунисти формирају војно-политички покрет. Дражин Равногорски покрет тек касније почиње са политчком делатношћу, и она је доста слаба и нејединствена. Равногорском покрету фали то јединство идеја и политичких планова, што није случај код комуниста. Међутим, без обзира на сву организацију, пропаганду и слично, тврдим да је основни фактор био расподела зона утицаја великих сила. На пример, зашто су Енглези одустали од монархистичке Југославије иако су од почетка рата били на страни ђенерала Михаиловића? Јер је дошло до договора између ''тројице великих'' Стаљина, Рузвелта и Черчила о подели утицајних зона. Тако је Југославија морала потпасти под комунизам, као и већина земаља источног блока (Румунија, Бугарска, Чешка, Пољска.) док је западни блок имао да буде под патронатом Енглеза и Американаца.
Почетком рата Енглези и Американци су величали Драгољуба Михаиловића, хвалећи његову борбу против окупатора и његових сарадника. Међутим, како је рат одмицао, савезници су све више радили у корист комуниста.
Главни разлози напуштања Драже Михаиловића били су по њима то што његове јединице не воде никакве антиосовинске делатности и тесно сарађују са окупаторима.
Да теза о неборбености четника не стоји, видећемо из пар извештаја британских и америчких официра, у периоду од августа до децембра 1943.

Извештај од 5. августа говори:
'' Од Репарти (37 тачка 2)
Калабић убио 11 Хуна (Немаца- прим. аут.) а разоружао 15. За одмазду Немци запалили село Страгаре 27 километара од Крагујевца, 420 кућа и побили сва мушка лица која нису била побегла. О акцијама Музикравића чим стигнемо. (WO, 202/140, 12/10/43. ) '' [1]

У извештају од 29. септембра стоји следеће:
''Од Каверн два (19 тачка 2 Спрон Хјуоту):
Двадесет хиљ[ада] Италијана у и око Дубровника пристали да се боре против Хуна али одустали када су им Хуни одузели оружје. Сада се само два батаљ. бије против Хуна остало Хунски заробљеници. Дуж обале од Дубровника до Которске поморске базе, Италијани и Михаиловићеви људи заједно туку Немце, велика битка близу Груде. Италијани у Котору чекају да виде савезничке бродове да тамо пристану, то би им подигло морал. (Ibid, 29/9/43.)'' [2]
Да је било контаката између четника и Италијана четника и Немаца, јесте, али из којих разлога тренутно није тема за расправу.
Британци су и сами знали за договоре четника и Италијана, које су четници пре свега покренули због заштите народа, а Италијана због својих политичких интереса и територијалних амбиција, и за легализацију појединих четничких одреда и њихову инфилтрацију у редове Недићевих трупа, ради набављања оружја, муниције, информација.

То видимо и из следећег писма, где Ентони Идн, секретар Форин офиса, 7.маја 1943. шаље једно писмо председнику Југословенске владе Слободану Јовановићу:
''Свака сарадња са Италијанима и генералом Недићем сада мора дефинитивно да се прекине. Свако одступање од овог принципа може да се прихвати након консултовања с британским главним командантом, посредством пуковника Бејлија и уз пристанак британске и југословенске владе.'' [3]

Оптужбе које су изношене на рачун Драже Михаиловића, прозилазиле су из онога што су комунисти и Тито говорили савезницима. Тако је Соломон Лозовски, помоћник министра иностраних послова Совјетског Савеза, 3. августа 1942. послао једну забелешку југословенском Посланику у Кјубишеву, где он наводи примере сарадње четника са окупаторима и квислинзима у борби против партизана. Лозовски наводи да су им ове информације проследили партизани. [4]
И сами југословенски комунисти су знали и да се жале Совјетима јер не воде пропаганду у њихову корист.
''Зашто московска радио-станица на српско-хрватском језику не говори о овим зверствима четника? Зашто она не популарише нашу борбу? То многи питају и с правом траже бар моралну подршку. Многи су незадовољни емисијама те радиостанице на српскохрватском језику.'' [5]
У почетку су Совјети скривали своје претензије на Југославију. Тако су 1942. одбили да објаве ''проглас народима поробљене Европе'' који су саставили југословенски комунисти. [6]
Непосредно пред прво заседање АВНОЈ-а, Тито шаље један телеграм у Москву, у којем поред података о оснивању дивизија и бригада, пише да ће се образовати ''нешто као влада, а зваће се Народни комитет ослобођења Југославије.'' [7]
Ускоро му стиже одговор на његов телеграм, и коминтерна му поручује:
''Стварање Народног комитета ослобођења Југославије врло је потребно и веома важно. Дајте обавезно том комитету општенационални југословенски и општепартијски антифашистички карактер, како по његовом кадровском саставу, тако и по његовом акционом програму. Немојте сматрати тај Комитет као некакву владу, већ као политички орган народноослобилачке борбе. Немојте га супростављати југословенској влади у Лондону, на овој етапи немојте постављати питање укидања монархије. Не постављајте паролу републике. Питање о режиму у Југославији, како га ви схватате, решаваће се после пораза италијанско-немачке коалиције и после ослобађања земље од окупатора.'' [8]
У наставку стоји подршка коминтерне Титовој борби, и наглашава се:
''Узимајте у обзир да се Совјетски Савез налази у уговорним односима са југословенским краљем и владом и да би отворено иступање против ових створило нове тешкоће у заједничким ратним напорима и односима између Совјетског Савеза, с једне стране и Енглеске и Америке, с друге. Питање борбе не посматрајте само са своје, националне тачке гледишта, него и са интернационалне тачке гледишта енглеско-совјетско-америчке коалиције.'' [9]
Из ових порука видимо да је Совјетима стало до тога да за сада не узнемиравају односе са западом, јер ће повољнији тренутак бити крајем рата.
Ипак, Стаљин и у почетку показује одређену нервозу, пре свега због доношења Атлантске повеље, у којој је било одређено да неће бити мешања у унутрашњу политику држава након окончања рата. Стаљин 8. новембра шаље Черчилу једну депешу у којој се жали на то што међу њима нема ''јасноће'' те наводи да међу њима не постоји споразум:
1) О ратним циљевима и о плановима за поратно организовање мира и
2) О међусобној војној помоћи у борби против Хитлера.
Стаљин подвлачи да ''докле год данашња ситуација траје, бити тешко постићи међусобно поверење.'' [10]

Тито се често жалио на то што се не води пропаганда у његову корист, тј. што се не говори истина о његовом покрету.
Тако у свом телеграму од 7. децембра 1942. Тито јавља Kоминтерни:
''Обраћамо пажњу југословенским друговима у Москви да треба обавезно и стално слушати лондонску радио-станицу. Ова радио-станица на српском језику, нарочито у емисијама за официре, стално и подло лаже о некаквој борби Михаиловића против окупатора и усташа и на крају сваке емисије позива народ да се још не подиже у борбу, да још није вријеме, да треба чекати да их Михаиловић позове у борбу итд. Такве противуријечности они дају у једној истој емисији. То треба користити у емисијама 'Слободне Југославије'. Треба непрестано раскринкавати ове издајнике који су побјегли у Лондон и отуда сметају нашој тешкој борби против окупатора.'' [11]
Почетак рата протекао је у величању Драгољуба Михаиловића, док Тита нико није ни помињао. Али, ускоро ће се све окренути наопачке. Ускоро ће се о Драгољубу Михаиловићу говорити као издајнику а о Титу као храбром борцу за слободу.

Пошто је Енглезима требао изговор да напусте Дражу, одлучили су се на уцену. Тачније, поставили су му један ултиматум. Генерал Вилсон, британски командант Средоземља, 8. децембра шаље Дражи ултиматум у којем тражи да до 29. децембра, четници сруше 2 моста, један на Јужној Морави, код села Церове, у околини Алексинца, и други, на Ибру, код Полумира, 7 километара јужно од Ушћа. [12] Иако је Дража у почетку наредио да се та два моста сруше, касније је од те намере одустао.
Још пре него што је генерал Вилсон послао наведени ултиматум Дражи, британски амбасадор при Југословенској влади, Стивенсон, шаље 3. децембра писмо британском министарству спољашњих послова писмо у којем наводи између осталог:
''Пошто многи докази о сарадњи Михаиловића са непријатељем не могу да се објаве, Комитет (СОЕ- Special Operations Executive- прим. аут.), се сложио са стратегијом да би се односи са Михаиловићем могли заоштрити тако што би се од њега тражило да одређеног датума изведе специфичну операцију која је у домену његових снага. Захтевана операција би требало да буде таква да се са сигурношћу може очекивати да Михаиловић неће моћи да је изведе.'' [13]
Све је јасно. Енглези су напустили Дражу из политичких разлога, а не због тога јер је сарадник окупатора.
Ускоро су савезници почели да шаљу огромне количине ратне опреме партизанима.
Прву већу помоћ, комунисти су примили на острву Вису, која им је допремљена бродовима 17. октобра 1943; а садржала је 200 Т хране, 10 Т санитета, 10 Т бензина и нафте, 30.000 пари униформи, 10.000 пушака, 100 митраљеза, 6 топова, 100 Т муниције и 6 радио станица. [14] У периоду од 15. октобра до 31. децембра 1943. комунисти су добили око 6.500 тона помоћи. [15]
Ако ове податке поредимо са подацима о количини ратне опреме коју су Британци испоручили четницима, у периоду од 1941. до 10. октобра 1943. видимо да су и Британци и Американци били одлучнији у подршци комунистима.
Четници су у наведеном периоду добили 1.866 пушака, 1.656 митраљеза, 443 бацача, и симболичне количине муниције. Оружје које су четници добијали било је углавном оштећено, неисправно или трофејно. [16]
Бригадир Армстронг, британац који се налазио при штабу ЈВуО, говорио је о пошиљкама које су стизале Драгољубу Михаиловићу, што ћемо видети из његовог телграма лондонском Дејли Телеграфу од 24. јануара 1977. године:
''… Сиромах Михаиловић није имао оружја да се бори против Немаца који су располагали најмодернијим оружјем; његово наоружање је зависило од онога што су његове снаге успевале да заплене. Остале су ми у сећању нарочито две пошиљке спуштене у мој штаб, једна је била пуна гумених чизама друга канцеларијског материјала!'' [17]

На мањак материјалне помоћи четницима жалили су се и други британски официри:
''Раковић (Предраг, командант Другог равногорског корпуса) вољан да ступи у борбу са окупатором одмах понављам одмах ако издам наређење. Ако немогуће послати оружје молим пошаљите само немачку муницију седам девет два за две хиљаде пушака које иам овде. Немојте понављам немојте слати седам девет два мун. како је послато са енглеским пушкама, јер не одговара ни немачким ни српским пушкама. Је ли то каква забуна? Можда сам ја примио материјал који није био намењен мени а моје пошиљке спуштене неком другом. Ако је тако, одмах би се заменио. АКо не, молим понављам молим пошаљите нешто мун. а никако понављам никако експлозив који нисмо тражили. Од ПАБА: ''
Поруку је упутила подмисија РЕПАРТИ 22. октобра. [18]

Велику улогу у стварању погрешне слике о Драгољубу Михаиловићу и Равногорском покрету, играла је британска организација СОЕ (Одељење за специјалне операције). Овако је све текло:
Британски официри за везу који су се налазили у штабовима ЈВуО, своје извештаје су морали слати прво у Каиро, у седиште СОЕ, одакле су они били даље прослеђени њиховим надређенима. У седишту СОЕ налазили су се британски официри прокомунистички настројени. То су били Џејмс Клугман и Бејзил Дејвидсон. Клугман је након рата био члан Извршног комитета британске комунистичке партије, а Дејвидсон је након рата објавио књигу ''Слика партизана'' 1946. године у Лондону, у којој се јасно види да су њега одушевиле Титове идеје, и да је био античетнички настројен. [19]
Клугман и Дејвидсон су извештаје који су им стизали из Југославије фалсификовали и преуређивали, те их затим слали својим надређенима.
Те вести је затим објављивао радио-Лондон, и тако водио пропаганду у Титову корист.
Следећи догађај симболично описује горе наведену тврдњу.
Почетком октобра четници су успели да нападну немачки гарнизон у Вишеграду, и након пар сати борбе са Немцима и усташама, да ослободе град. Затим је срушен железнички мост на Дрини, а читаву акцију надгледали су бригадир Армстронг, пуковник Алберт Сајц и мајор Арчи Џек. [20] Након борбе са Немцима и усташама, и рушења моста, лондонска радио-станица је све то приписала партизанима. [21]
Британски официри који су се налазили при штабовима ЈВуО знали су да се жале на ове нетачне информације.
Алмонер, официр за везу у нишкој области, 1. децембра 1943. шаље следећи телеграм СОЕ:
''Вести из ЛОНДОНА о Срб дају погрешна обавештења. Четрдесет БАГС (Бугара) убијених код КАЛНЕ нису напали ПАРТИЗАНИ већ МИХАИЛОВИЋЕВЕ снаге са СУВЕ ПЛАНИНЕ, НОВОВАРОШ (Нова Варош) такође МИХАИЛОВИЋЕВО дело. Зар не можете да исправите и да убудуће боље мотрите на вести из Срб?... Што нема пошиљки за мене овде? '' [22]
Вилијам Бејли, такође један од официра зе везу, такође се жалио, што нема директну везу са Врховном командом, него мора све извештаје да шаље у Каиро:
''За осам месеци (У Југославији) примио свега два телеграма од ВЊКВ (Владе његовог краљевског величанства), један у мају а један у августу, који имају некаквог смисла. Ја сматрам да то није довољно... (Иако) треба да сам на челу свих подмисија код МИХАИЛОВИЋЕВИХ снага, све до августа нисам имао појма где се подмисије налазе, који су им планови, шта раде.'' [23]

Поред свега тога, британци су знали и да четницима не допусте да разоружају италијанске трупе, након капитулације Италије. 14. септембра 1943. након што су заузели Пријепоље, четници стижу у Беране, где се очекивала предаја италијанске дивизије ''Венеција''. Са четницима се налазио британски пуковник Вилијам Бејли. Бејли је затражио да разговара насамо са италијанским командантом Оксилијом. Након кратког разговора, Бејли прилази четницима и говори им да му је драго да им саопшти да су Италијани пристали на предају, и да су се ставили под савезничку команду. Од свог наоружања и опреме дивизије ''Венеција'', четници нису добили ништа. [24]

И Американци су у почетку слали своје мисије код Драже, и били на његовој страни, али и они су га ускоро напустили, међутим на нешто ''лепши'' начин од Енглеза. Први случај забележен је када је Америчка влада поклонила Југословенском ратном ваздухопловству четири бомбардера Б-24 ''либератор'' званих још ''летеће тврђаве''. 6. октобра 1943. у Вашингтону, бомбардере је пилотима Југословенске војске свечано уручио сам председник Рузвелт у присуству амбасадора Фотића и војног изасланика Живана Кнежевића. Три дана након овога, са авиона су скинуте Југословенске ознаке и они су укљчучени у 512. сквадрон америчке 15. ваздухопловне армије у Тунису. [25]
За ово је знао и Тито, и жалио се Коминтерни:
''Поклањање авиона од стране Рузвелта југословенским емигрантима и нама непријатељским круговима- то је мијешање Америке у наше унутрашње ствари.
Код нас у Југославији постоји само једна војска која ратује на страни савезника против Нијемаца и нормално би било дати тој војсци помоћ, а не онима који сарађују са окупатором.''
[26]

Након што су партизани добили огромне количине наоружања, Тито шаље своје најјаче јединице у пробој према Србији. Тито је и сам знао да мора контролисати Србију да би дошао на власт. Србија је била језгро Равногорског покрета, највећег Титовог конкурента и непријатеља.
Тито није имао намеру да оружје добијено од савезника користи за борбу против окупатора и квислинга, већ само против четника.
19. новембра 1943. Тито шаље Главном штабу НО и ПО Хрватске депешу:
''Одлучили смо да упутимо јаче снаге у Србију да бисмо предухитрили лондонску владу да преко Драже Михаиловића спроведе присилну мобилизацију и на тај начин искористи у Србији резултате наше тешке борбе. Овај наш покрет је био хисторијског значаја за све наше народе, па и за народ Хрватске и Словеније.'' [27]
Тито је образлажући ову своју идеју, још раније говорио:
''Нас никада, за читаво вријеме што смо били ван Србије, није напустила мисао да морамо, чим за то буду створени услови, доћи натраг у Србију , коју смо сматрали врло важним фактором за завршетак народноослободилачке борбе. Ми смо знали да ћемо тамо моћи да скупимо највећи број људи за једну снажну армију.
Србија нам је била важна из више разлога. Први разлог је био тај што је било много квислинга који су завели страховити терор против народа. Друго, ми смо сматрали да се борбом коју смо водили- а то се види из наших аката и говора у току рата- води социјална борба за нови друштвени систем против старог система и да ће нам, ако у Србији оставимо оне реакционарне елементе који су остали уз помоћ Нијемаца, бити врло тешко, пошто ми у Србији гледамо један од најглавнијих фактора наше националне заједнице, по њеном броју и иначе. Ми смо настојали да у Југославији Србија не буде Вандеја* и да реакцинари не направе од ње жариште које би касније могло довести до страховитог грађанског рата. Зато смо увијек и сваком приликом, гдје год је то било могућно, водили бригу о Србији.''
[28]

Дакле, након што је Драгољуб Михаиловић напуштен под лажним оптужбама, након што му је ускраћена и онако мала помоћ, савезници су стали на страну Тита, којему су допремљене огромне количине ратне опреме, које његове трупе нису кориситиле за борбу против окупатора, већ искључиово за борбу против четника. То је био пресудан фактор да Титов комунистички покрет добије потребно наоружање и подршку, што ће му све веома бити од користи да 1944. његове трупе напокон успеју да се пробију у Србију, након месеци борбе са четницима.


Извори:

1- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 70.
2- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 73.
3- Евгеније Јуришић- Судски процес Тито- Михаиловић, 64.
4- Радоје и Живан Кнежевић- Слобода или Смрт, 77-78.
5- Момчило Стефановић- Потпис Тито, 73.
6- Момчило Стефановић- Потпис Тито, 60-61.
7, 8, 9- Момчило Стефановић- Потпис Тито, 75-76.
10- Радоје и Живан Кнежевић- Слобода или Смрт, 87.
11- Момчило Стефановић- Потпис Тито, 83
12- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том III, 138.
13- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том III, 147.
14- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том III, 119.
15- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том III, 120.
16- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том III, 121.
17- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 132.
18- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 134.
19- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 119.
20- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 75.
21- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 102.
22- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 102.
23- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 121.
24- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том III, 22. Такође: Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 149.
25- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том III, 165-167.
26- Момчило Стефановић- Потпис Тито, 126.
27- Момчило Стефановић- Потпис Тито, 123.
28- Мишо Лековић- Мартовски преговори, 14-15.

Пише: Вања Узелац

уторак, 13. април 2010.

Ој усташе, нека, нека

Када сам прочитао то, нисам знао да ли да плачем или да поломим нешто. Или можда чак да се ваљам од смеха. Вишња Павелић, ћерка усташког поглавника Анте Павелића, у својој изјави за АЛО каже(Није препоручљиво за особе са слабим срцем и кратким живцима) :

Moj otac Ante Pavelić nije ubijao Srbe!



Како има образа, након онолико поубијаних и покланих Срба, након оноликог протеривања и покрштавања да каже овакву глупост!?
Овакву лаж и неистину.
Међутим, није једина. Има доста њених сународника који оповргавају геноцид над Србима, који умањују број жртава, траже изговоре, и не само то, већ и окривљују друге, и говоре да су ти други чинили још већа зла.
Тако имају изговоре да су усташе чиниле злочине из освета за терор који је вршен над њима у краљевини Југославији. Да су усташе чиниле злочине из освета за злочине четника, а и партизана над Хрватима.
Говоре о великој Србији, великосрпској хегемонији, а милион Срба побише у Другом светском рату. Очекујем ускоро да немачка литература пише да су нацисти убијали Јевреје из освете за злочине Јевреја над Немцима у Варшави, и да почну да пишу да су Јевреји убили више нациста него они њих.
Мада, лупетам, то се никада неће десити. Али, зато неко други ипак има образа да лаже. и износи овакве глупости и неистине. На жалост, Вишња Павелић није једина таква.

Цео текст прочитајте овде:
http://www.alo.rs/vesti/26228/Moj_otac_Ante_Pavelic_nije_ubijao_Srbe

понедељак, 12. април 2010.

Коментар на споразуме четника са НДХ

Територија Босне и Херцеговине за време Другог светског рата ушла је у састав ''Независне државе Хрватске''. И овде, као и у осталим деловима ове нацистичке творевине, усташе су започеле остваривање свог плана, физичке и духовне ликвидације Срба, као и Јевреја и Рома. Као одговор на усташки геноцид, Срби су почели да организују и формирали устаничке одреде. Ти одреди су политички необележени, и једини циљ им је спасавање својих живота. Комунистичка партија Југославије је , ипак, гледала да контролу над устаницима преузме у своје руке. У редовима устаника налазили су се и чланови ове партије. Тако су у свим крајевима Југославије упоредо настајала два покрета отпора. Партизански, под вођством Комунистичке партије, и четнички, под вођством пуковника Драже Михаиловића. На територији Босне, иста је ситуација. Срби у почетку одлазе у шуме да би се организовали и одбранили од усташа. Ови одреди у почетку, иаоко подељени у два покрета, сарађују и заједнички се боре против усташа и окупатора. Касније, када почињу да истичу своје политичке циљеве (пре свега комунисти) долази до сукоба 1942. године. Устаници су до тада водили заједничке акције, имали заједнички штаб. Међутим, пошто је комунистима био циљ рушење краљевине Југославије и успостава комунистичког режима, а четницима рестаурација монархије, сукоб је био неминован. Сукоб који је избио је био веома кобан по Србе. Долази до смањења акција против усташа и окупатора, Срби се убијају међусобно зарад политике, док се два покрета отпора боре међусобно усташе могу да врше геноцид. Оба покрета отпора, и партизански и четнички, имају различите тактике.
-Комунисти предлажу непрестану борбу против окупатора и усташа, не водећи бригу о жртвама које ће то донети.
-Четници воде једну реалну политику, они знају да је непријатељ јачи и да би тренутне акције донеле само лоше ствари (страдање Срба, губитак људства).
Зато је у овим крајевима дошло до споразума између појединих четничких одреда и цивилних власти НДХ и представника Хрватских оружаних снага.
Да напоменем, треба правити разлику између домобрана и усташа. Усташе су биле сачињене од шовиниста, расиста, криминалаца, убица и лопова, који нису бирале које ће све методе спровести у истребљивању Срба, Јевреја и Рома. Домобрани су, пак, били блажа варијанта усташа. Већина њих, се у домобранима нашла против своје воље, или су то били људи који нису подржавали расистичко-шовинистичку политику Анте Павелића. Они нису чинили монструозне злочине као усташе (мада су у одређеним случајевима учествовали у злочинима), и са њима је предлагано да се воде преговори, и да се покушају придобити политичко-дипломатским мерама. Њих су и партизани и четници више толерисали.
Поједини четнички одреди (''Кочић'' под командом Уроша Дреновића, ''Борја'' под командом Радета Радића, Озренски одред под командом Цвијетина Тодића, ''Краљ Петар II'' и Требавски одред под командом Саве Божића) су споразуме са властима НДХ писмено оверили.
Наиме, уколико се сагледају поједине тачке споразума, долази се до закључка да су они и издајнички (!) али и спасоносни по Србе тих крајева. Поједине тачке су биле само формалне, а неке од њих никада нису ни спроведене.
Споразум који је потписао Урош Дреновић , 27. априла, обухватао је неке од следећих тачака:
Тачка број 2:
''Заједничким сарадњама има се одмах након овог састанка порадити на помоћи свих становника како у граду тако и у селу. Тиме се подразумјева узајамни саобраћај и замјена свих добара, а у ту сврху омогућити несметани долазак и одлазак сељака без разлике у град. Државне власти ће својим ауторитетом као и материјалном помоћи обнављање порушених или попаљених домова.''

Нема сумње да су заслуге за ове споразуме имали и Немци. Њима је у интересу да спроведу ''пацификацију'' целе НДХ. Немачки официри су се често жалили на усташе и тражили чак да се оне разоружају. Међутим, то дога није никада дошло због самог Хитлера. Немцима је циљ окупација и експлоатација територије бивше Југославије. Њима није у интересу да воде борбе на територији НДХ, јер су у том периоду заузети борбама на источном фронту и на северу Африке. Зато њима одговара да се устаници умире одређеним мерама. Споразуми који су потписали четници са НДХ, вратили су какав-такав мир у та подручја. Народ се вратио пољопривреди, сточарству, и Срби су спасени од усташког геноцида. Међутим, и поред споразума, између четника и домобрана је долазило до сукоба.


Тачка 6:
''Обитељи чији су браниоци у заробљеништву, а који не припадају комунистичкој партији добивати ће одмах потпору у смислу постојећих одредаба и то за жену 16 куна, а за дјете по 10 куна дневно.''
На жалост, за ово нисам успео да нађем икакве друге доказе, могуће је да је спроведено, јер су општинску власт преузели Срби. Aли, могуће је такође да су појединци злоупотребљавали материјалну помоћ која је стизала Србима.

Тачка 7:
''Исто тако све удовице које су страдале приликом акција око сузбијања побуна а чији хранилац није био комуниста, добит ће одмах подпору од стране државе.''
Исто као и мој коментар на тачку број 6.

Тачка 8:
''Свим становницима православне вјероисповести гарантује се апсолутно слободно исповједање своје вјере, слављење својих вјерских празника и славе, као и једнакост пред законима. У ту сврху, свјећеници православне вјере могу слободно вршити своју дужност. Државне и војне власти материјално ће помоћи око поправљања порушених цркава.''
Хрвати користе израз православна вера, који је 1941. забрањен у НДХ. Ипак, власти НДХ нису сигурно помагале обнову православних цркава. 1942. године, Павелић ће оформити Хрватску православну цркву, ради лакшег придобијања Срба. ''Ако већ не могу да промене веру, и постану католици, барем нека постану Хрвати'', говорио је Павелић. Усташе су током целог рата немилосрдно уништавале православне цркве, и зверски убијале православне свештенике.

То су тачке споразума којима се Србима враћају основна људска права, право на живот, слобода вероисповести...

Следеће тачке су обухватале војну сарадњу четника и ''Хрватских оружаних снага''.

Тачка број 3:
''Хрватске оружане снаге ће својом снагом заштићивати српска села у заједници са четницима од напада комуниста односно т.зв. ''партизана''.

Тачка 5:
''Хрватске оружане снаге заједно са четницима у граду као и на терену сузбијати ће и уништавати комунистичке банде.''

Тачка 9:
''Све акције око уништења комунистичких банди вршит ће споразумни заповједник хрватских оружаних снага и заповједник четничких организација''.

Такође, недостатак доказа за ову тврдњу. Иако комунистичка историографија наводи заједничке акције четника и усташа, четника и домобрана против партизана, остали извори (немачки, италијански, четнички) то не тврде. Тако на пример комунисти наводе да је у операцијама на Козари учествовало и 2000 четника Уроша Дреновића и Вукашина Марчетића, што није тачно. Дреновић је споразум са цивилним властима потписао у априлу, а операције на Козари су извођене у јуну. Дакле, ако се гледа датум, и тачке споразума то је могуће, међутим недостају сведоци и докази за то. И, да ли је могуће да четници као Срби, учествују заједно са усташама, које на све могуће начине уништавају Србе, у једној акцији у којој је животе изгубило хиљаде Срба, што убијањем што одвођењем у Јасеновац?
Здравом логиком и рационалним размишљањем ће свако закључити да је то немогуће. Међутим, комунистичка историографија тврди обратно.

Споразум су потписали и оверили:

Командант четничких организација: ''Кочић''-Дреновић в.р.

Представник политичких орган. Т. Митровић в.р.

М.П.

Велика Жупа Плива и Рама Јајце

Заповједник бојник: Емил Ратај в.р.

Предстојник кот. суда:

Константин Урумовић в.р.

Котарски предстојник:

Марко Јунгић

За точност преписа:

Прочелник оперативног одјела

главностожерни пуковник

Драгојлов [1]


Сам Дреновић је на конференцији босанско четничких одреда 7. јуна 1942. године рекао у вези ових споразума:''У погледу акције против Хрвата проста је ствар- докле је јак вањски фронт, ми не можемо ништа, јер ће им њихови савезници (Немци) помоћи и ми морамо бити опрезни... Ми морамо што даље изигравати ову политику, док не пукне вањски фронт, а онда...'' [2]

Појединим официрима се није свидела Дреновићева тактика, па су га критиковали:
''Дреновић је слао поклонствену депутацију у име Босанске крајине да изјави лојалност поглавнику и владици Термогену у Загреб. Вечито је са Хрватима и Немцима у Бања Луци.'' [3]
Писао је Захарије Остојић Дражи.
Ипак, сам Остојић га је касније и хвалио:
''Дреновић се изгледа добро снашао. Постараћу се да му преко Хуга (Боривоје Митрановић- прим. аут.) поручим чување нашег живља од Немаца и усташа.'' [4]
Шеф пропаганде команде Босанских четничких одреда, Бранислав Лазичић, је навео разлог ових склапања споразума:
''Напад комуниста присилио је вође војно-четничких одреда да се осигурају барем према Хрватима. И да на тај начин заштите народ од даљег клања.'' [5]
Наиме, четници, који нису у могућности да тренутно воде борбе и са партизанима, усташама и Немцима, морали су да се очувају у овим крајевима, зато су и дошли ови споразуми. На жалост, они нису једино могли да се споразумеју са партизанима, међутим, то је разумљиво јер су њихови циљеви у јаком контрасту. Немци ће доћи и отићи, а са њима и усташе, које зависе од њих, међутим, комунисти неће, јер они раде самостално, и не бирају средства да дођу до свог циља- доласка на власт. Жалосно је што су Срби уместо да се боре заједно против усташа, борили се међусобно.

Следећи одред који је писмено оверио споразум са НДХ, био је одред ''Борја'' под командом Радета Радића. Споразум је начињен 9. јуна.
Радићев споразум је садржао сличне тачке споразума који је потписао и Дреновић, међутим први тачка је веома кобна по њега.
У њој се између осталог каже:
''Припадници четничких постројби (војно четничког одреда ''Борја'') са просторије ... признају врновничтво Независне државе Хрватске и као припадници НДХ изјављују приврженост и оданост држави Хрватској''.
Радић је на конференцији у Кулашима тврдио да је ово учињено само формално. Међутим, без обзира да ли је то формално или не, то стоји у једном докуметну који је он потписао. По правној основи, то се сматра издајом и казненим делом. Признавање НДХ значи признавање окупације Југославије, коју четници нису признавали. И из моралног погледа је то издаја, јер Радић признаје НДХ која не признаје Србе као народ, и тежи да их истреби.
Међутим, у следећим тачкама овог споразума, Радић је ипак донео боље услове за Србе.
Четници су тражили да њихови људи управљају општинама, што је и учињено.
О томе, и неким другим стварима говори тачка 5:
Представници четничких постројби стављају слиједеће примједбе
а) Да се очитује приврженост и оданост, која је споменута у точ. 1 записника, житељи са означеног подручја желе имати управу својих обћина.
Ради тога, при именовању обћинских управа желе да биди саслушавани и представници горњих житеља, а њихови приједлози уважени под претпоставнком, да предложени људи буду исправни држављани Независне Државе Хрватске.
Одговорност у предњем правцу носит ће лично горњи представник.
б) Да у вези са хрватском оружаном снагом судјелују добровољно на сузбијању и уништавању комунистичко-бољшевиких банди, те да у ту сврху задрже оружје.
ц) Да се враћеном пучанству, које покаже приврженост према држави и државним властима, пружи државна потпора, као и накнади штета учињена у току операција, а напосле да се оним удовицама и сирочади, чији храниоц погине приликом акција око сузбијања комунистичко-бољшевичких банди додијели одмах потпора са стране државе,а све у смиослу постојећих законских прописа, који вриједе за све држављане.
д) Да обитељи чији су храниоци у заробљеништву, а који не припадају комунистичкој партији, добивају потпору у смислу постојећих одредаба и то на жену по 16 куна, а за дијете по 10 куна дневно.
е) Да се и досадањим припадницима четничких постројби призна право на одликовање и награду, у колико се особито истакну у борбама против комуниста.
ф) Да се омогући православном живљу предњег подручја, у колико буде исправног владања, запослење и зарада на државним и другим јавним радовима.
г) Да се становницима православне вјере зајамчи потпуно слободно исповједање њихове вјере у смислу постојећих закона.
х) Да се дозволи улазак у град житељима православне вјере ради помирења својих животних потреба.

У потпису споразума стоји:
Предње одредбе ступају на снагу одмах по потписивању
У Бањој Луци, дана 9. липња 1942. године

ЗАПОВЈЕДНИК ЧЕТ. ПОСТРОЈБИ ''БОРЈЕ''
Радослав Радић , в.р.

ВЕЛИКИ ЖУПАН САНА И ЛУКА:
Др. Гвоздић в.р.

ЗАПОВЈЕДНИК БАЊАЛУЧКОГ ЗДРГУА:
Брозовић Иван в.р.

УСТАШКИ СТОЖЕРНИК:
М. Бељан в.р.

Да је приепис сугласан са изворником потврђује:

Тајник Великог Жупана:
Маглалјија
М.П. [6]




Видимо да је и у овом споразуму наведено исто што и у ономе који је потписао Дреновић. Међутим, нема сумња да су и једни и други гледали на споразум као формалан, и да многе његове тачке нису спроведене. Такође, недостаје доказа за заједничке борбе четника и домобрана, четника и усташа против партизана.
На жалост, Радић се бавио и шверцом са Хрватима и Немцима. Он је наиме, експлоатиосао шуме, и Хрватима и Немцима продавао дрво. Радић није био једини такав командант, али је јако жалосно да су ове споразуме поједини борци за слободу Срба, како су себе називали, користили у личну корист. Тако, уместо да штите народ, поједини четници су се богатили и користили ове споразуме за личну корист. Радић је касније разрешен дужности, и премештен у Централни национални комитет. И сам Дреновић се касније жалио на Радића, у свом упуту упућеном Србима, 1944. године:
''Српски народе!...
Сазнао сам сасвим сигурно, да у последње време, четнички команданти Радослав Радић и Јован Мишић воде некакве тајне преговоре са представницима крвавих усташа из Бања Луке. Циљ ових преговора је да се приправи пут у Загреб за једну поклонствену делегацију која би имала да у име српског народа и четничког покрета у Босни, призна тзв. НДХ и положи присјегу вјерности крвнику Српског народа и убици краља Александра, поглавнику Анти Павелићу.'' [7]
За Дреновића су пак говорили да је поштен и да не толерише пљачку, иако је он предлагао да се од Хрвата узима и новац!
Сам Дреновић је, пак, имао смелости да у једној од својих посета Бања Луци, оде на забаву и пије са домобранима и усташама у једном бањалучком хотелу. Дреновић се превише занео у ове споразуме, па њему није ишло на штету да се и проведе са својим непријатељима. Недостатак стручног војног кадра утицао је на то да се у четничком покрету јаве многе такве грешке. Поједини команданти нису трпели једни друге, нису се борили против пљачке, неки су је чак и одобравали. Тек када је Дража послао Славољуба Вранешевића у ове пределе, долази до реорганизовања јединица. Међутим, реорганизацију је било доста тешко извести. Капетан Манојло Пејић наводи да реорганизација није била успешна јер ''Недостаје команданата, високог официра од апсолутног ауторитета, са потребним средствима (материјалним и за везу). Јер су овдашњи одреди имали сношљиве односе и везу са Немцима и Хрватима, због чега су крили ма какву везу са Равногорским покретом, и на крају због пљачке, коју су поједини команданти толерисали зарад одржања и положаја.'' [8]
Као највеће противнике реорганизације Пејић наводи Радића и Марчетића, а као велике присталице тога Дреновића и Тешановића.[9]
Реорганизација је ипак извршена, одреди су прегруписани и формирана је команда Западне Босне, под називом ''Горски штаб број 300''.

После Дреновића и Радића, споразум су начинили Требавски, Озренски и одред ''Краљ Петар II'' 28. маја 1942.
Они су такође признали НДХ, обавезали се на верност и заједничку борбу против комуниста. Споразум садржи и тачке о изједначавању права Срба са осталим народима, њихова могућност враћања нормалном животу. Власти НДХ обавезале су се да ће четницима давати муницију за борбу против партизана.
Тачка број 4, између осталог садржи:
''13. – Да се по могућности врате људи који су одведени у логоре, а по препоруци и исказу заповједника. Док се не врате, да се изда потпора њиховим породицама, ако су сиромашног стања, као обитељима оних, чији се храниоц налази у Њемачком заробљеништву.
14. – Да се свима изјбеглицама дозволи несметан повратак својим кућама, а у колико су страдали, да им се додјели помоћ, као и свима осталим пострадалим држављанима НДХ.''

Четници су пробали да зауставе одвођење Срба у концентрационе логоре, и обезбеде прогнанима повратак. Усташе су ретко када пуштале затворенике из логора, шта више оне су их зверски убијале. Срби су често бежали преко Дрине у Србију, међеутим, усташе су их редовно нападале и масакрирале.

Споразум су потписали:
''ЗА ОЗРЕНСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД ЗАПОВЈЕДНИК
Цвијетин Тодић, в.р.

НАЧЕЛНИК ШТАБА
Цвијетин Ђурић в.р.

САВЈЕТНИК ШТАБА
Бранко Стакић, в.р.

ВЕЛИКИ ЖУПАН ПРИ ПРЕДСЈЕДНИШТВУ ВЛАДЕ
Др. Милан Бадовинац, в.р.

ЗАПОВЈЕДНИК 4. ПЈЕШАДИЈСКЕ ДИВИЗИЈЕ
ПУКОВНИК Богдан Мајетић в.р

ЗА ТРЕБАВСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД: ЗАПОВЈЕДНИК
Сава Божић в,р,

НАЧЕЛНИК ШТАБА
Петар Арнаутовић

САВЈЕТНИК ШТАБА
Ђоко Милошевић в.р.

УСТАШКИ ПОДПУКОВНИК
Иван Шојат в.р.

ОПУНОМОЋЕНИЦИ ЧЕТНИЧКОД ОДРЕДА КРАЉА ПЕТРА II. ДЕЛЕГАТИ ТРЕБАВСКОГ ОДРЕДА:
Сава Божић в.р. Петар Арнаутовић в.р. Ђоко Милошевић в.р.

ЗА ТОЧНОСТ ПРЕПИСА ЈАМЧИ:
М.П.
ГЛАВАР СТОЖЕРА 4. ДИВИЗИЈЕ, Глст. Бојник
В. Кадић''
[10]
У сва три споразума се као потписници јављају усташе, подпуковник Шојат, стожерник Бељан и пуковник Драгојлов. Међутим, они су само посредници споразума. Иако се овде помињу усташе, четници су са њима наставили борбе о чему постоје подаци.

Закључак:
Пошто су многи ове споразуме стављали на терет врховној команди ЈВуО и Дражи, јасно ја да Дража нема никакве веза са њима. Прво, ови одреди су били независни, нису примали наређења од врховне команде, и њихови команданти су радили самовољно. Друго, они јесу Дражу признавали за врховног команданта, али под његовом контролом нису били.
Што се тиче признавања НДХ, у случају другачијех исхода рата, њима би било суђено за издају. Они би вероватно у своју одбрану рекли да су штитили народ, али то није чврст и аргументован доказ, за разлику од споразума.
Споразима су вратили мир у подручја где су деловали наведени одреди, и Срби су се вратили нормалном животу. Срби су спасени одвођења у логоре, и ове територије су избегле судбину неких других, где су Срби масовно страдали. Тако су околини Бања Луке, у селима Мотикама, Шарговцу и Дракулићу, усташе . фебруара 1942. убиле 2.300 људи. Усташе су поклале 551 дете.
- у Дракулићу 294,
- у Мотикама 207
- и у Шарговцу 50 деце.
Покољ је предводио фратар Мирослав Филиповић-Мајсторовић. [11]
Сличан пример је и облас планине Козаре, непосредно у близини територија ових одреда, где су Немци и усташе спровели невиђени геноцид. 33 398 људи је убијено, док се многи воде као нестали.
Зато су ови споразуми били спасоносни по Србе, јер на наведеним подручјима није било могуће спровести такве масовне злочине.
Оно што је био главни проблем је недостатак стручног официрског кадра, неслога команданата одреда, пљачка и злоупотреба споразума у личну корист. Ситуација се побољшала, како је горе наведено, тек када је Дража послао Славољуба Вранешевића са групом официра у ове крајеве да изврши реорганизацију.


Извори:

1, 6, 10- Поседујем бројеве факсимила докумената са преписом оригиналних споразума, али пошто нисам посетио Војни архив, немам право да их поставим.
2- Прес Магазин 4. јануар 2009. 20-21
3, 4- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том 2, 137-138.
5- Прес Магазин 4. јануар 2009. 20-21
7- Павле Милошевић- Југословенска војска у Отаџбини 1941-1945. 247.
8, 9- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том 2, 319-320.
11- Радоје Лукић- Рат и дјеца Козаре, 17.