Напуштање Драгољуба Михаиловића и почетак подршке Тита од стране савезника.
Званична историја говори да су комунисти рат добили борбом против окупатора, помагањем савезника, жртвовањем за свој народ и борбом за његову слободу. Сву ту борбу они су поднели сами, борећи се против удруженик окупаторских и квислиншких снага, иако су били и бројно надјачани и иако су били слабије и лошије наоружани.
Пре свега треба напоменути мешање великих сила у унутрашњу политику Југославије, што је можда и пресудан фактор победе Титових снага над својим највећим конкурентом, националним снагама ђенерала Драгољуба Михаиловића.
Ипак, треба додати и то да су комунисти ипак на почетку рата ималу одређену предност над покретом Драже Михаиловића.
Наиме, Комунистичка партија Југославије је основана у Београду још 1919. и по неким тврдњама 1920. је већ имала преко 65 000 чланова широм Југославије. Комунисти су били гоњени и прогањани од власти, и често затварани због свог рада на рушењу краљевине Југославије. Оно што је била њихова предност на почетку рата је то што су већ имали доста чланова, које је само требало организовати у војску, и затим пропагандом мобилисати још људства. Имали су искуство рада у илегали, а и поједини комунисти искуство герилског ратовања из Шпанског грађанског рата.
Покрет Драгољуба Михаиловића настаје тек крајем пролећа 1941. Михаиловићев покрет је тек у фази настанка, а комунистички већ постоји, само му је потребно преформирање у војни покрет. Међутим, Дражин покрет ће убрзо окупити већи број људи него комунистички, и то ће трајати све до расула Равногорског покрета 1944 и '45.
Док је Дража планирао да његов покрет буде само војни, комунисти формирају војно-политички покрет. Дражин Равногорски покрет тек касније почиње са политчком делатношћу, и она је доста слаба и нејединствена. Равногорском покрету фали то јединство идеја и политичких планова, што није случај код комуниста. Међутим, без обзира на сву организацију, пропаганду и слично, тврдим да је основни фактор био расподела зона утицаја великих сила. На пример, зашто су Енглези одустали од монархистичке Југославије иако су од почетка рата били на страни ђенерала Михаиловића? Јер је дошло до договора између ''тројице великих'' Стаљина, Рузвелта и Черчила о подели утицајних зона. Тако је Југославија морала потпасти под комунизам, као и већина земаља источног блока (Румунија, Бугарска, Чешка, Пољска.) док је западни блок имао да буде под патронатом Енглеза и Американаца.
Почетком рата Енглези и Американци су величали Драгољуба Михаиловића, хвалећи његову борбу против окупатора и његових сарадника. Међутим, како је рат одмицао, савезници су све више радили у корист комуниста.
Главни разлози напуштања Драже Михаиловића били су по њима то што његове јединице не воде никакве антиосовинске делатности и тесно сарађују са окупаторима.
Да теза о неборбености четника не стоји, видећемо из пар извештаја британских и америчких официра, у периоду од августа до децембра 1943.
Извештај од 5. августа говори:
'' Од Репарти (37 тачка 2)
Калабић убио 11 Хуна (Немаца- прим. аут.) а разоружао 15. За одмазду Немци запалили село Страгаре 27 километара од Крагујевца, 420 кућа и побили сва мушка лица која нису била побегла. О акцијама Музикравића чим стигнемо. (WO, 202/140, 12/10/43. ) '' [1]
У извештају од 29. септембра стоји следеће:
''Од Каверн два (19 тачка 2 Спрон Хјуоту):
Двадесет хиљ[ада] Италијана у и око Дубровника пристали да се боре против Хуна али одустали када су им Хуни одузели оружје. Сада се само два батаљ. бије против Хуна остало Хунски заробљеници. Дуж обале од Дубровника до Которске поморске базе, Италијани и Михаиловићеви људи заједно туку Немце, велика битка близу Груде. Италијани у Котору чекају да виде савезничке бродове да тамо пристану, то би им подигло морал. (Ibid, 29/9/43.)'' [2]
Да је било контаката између четника и Италијана четника и Немаца, јесте, али из којих разлога тренутно није тема за расправу.
Британци су и сами знали за договоре четника и Италијана, које су четници пре свега покренули због заштите народа, а Италијана због својих политичких интереса и територијалних амбиција, и за легализацију појединих четничких одреда и њихову инфилтрацију у редове Недићевих трупа, ради набављања оружја, муниције, информација.
То видимо и из следећег писма, где Ентони Идн, секретар Форин офиса, 7.маја 1943. шаље једно писмо председнику Југословенске владе Слободану Јовановићу:
''Свака сарадња са Италијанима и генералом Недићем сада мора дефинитивно да се прекине. Свако одступање од овог принципа може да се прихвати након консултовања с британским главним командантом, посредством пуковника Бејлија и уз пристанак британске и југословенске владе.'' [3]
Оптужбе које су изношене на рачун Драже Михаиловића, прозилазиле су из онога што су комунисти и Тито говорили савезницима. Тако је Соломон Лозовски, помоћник министра иностраних послова Совјетског Савеза, 3. августа 1942. послао једну забелешку југословенском Посланику у Кјубишеву, где он наводи примере сарадње четника са окупаторима и квислинзима у борби против партизана. Лозовски наводи да су им ове информације проследили партизани. [4]
И сами југословенски комунисти су знали и да се жале Совјетима јер не воде пропаганду у њихову корист.
''Зашто московска радио-станица на српско-хрватском језику не говори о овим зверствима четника? Зашто она не популарише нашу борбу? То многи питају и с правом траже бар моралну подршку. Многи су незадовољни емисијама те радиостанице на српскохрватском језику.'' [5]
У почетку су Совјети скривали своје претензије на Југославију. Тако су 1942. одбили да објаве ''проглас народима поробљене Европе'' који су саставили југословенски комунисти. [6]
Непосредно пред прво заседање АВНОЈ-а, Тито шаље један телеграм у Москву, у којем поред података о оснивању дивизија и бригада, пише да ће се образовати ''нешто као влада, а зваће се Народни комитет ослобођења Југославије.'' [7]
Ускоро му стиже одговор на његов телеграм, и коминтерна му поручује:
''Стварање Народног комитета ослобођења Југославије врло је потребно и веома важно. Дајте обавезно том комитету општенационални југословенски и општепартијски антифашистички карактер, како по његовом кадровском саставу, тако и по његовом акционом програму. Немојте сматрати тај Комитет као некакву владу, већ као политички орган народноослобилачке борбе. Немојте га супростављати југословенској влади у Лондону, на овој етапи немојте постављати питање укидања монархије. Не постављајте паролу републике. Питање о режиму у Југославији, како га ви схватате, решаваће се после пораза италијанско-немачке коалиције и после ослобађања земље од окупатора.'' [8]
У наставку стоји подршка коминтерне Титовој борби, и наглашава се:
''Узимајте у обзир да се Совјетски Савез налази у уговорним односима са југословенским краљем и владом и да би отворено иступање против ових створило нове тешкоће у заједничким ратним напорима и односима између Совјетског Савеза, с једне стране и Енглеске и Америке, с друге. Питање борбе не посматрајте само са своје, националне тачке гледишта, него и са интернационалне тачке гледишта енглеско-совјетско-америчке коалиције.'' [9]
Из ових порука видимо да је Совјетима стало до тога да за сада не узнемиравају односе са западом, јер ће повољнији тренутак бити крајем рата.
Ипак, Стаљин и у почетку показује одређену нервозу, пре свега због доношења Атлантске повеље, у којој је било одређено да неће бити мешања у унутрашњу политику држава након окончања рата. Стаљин 8. новембра шаље Черчилу једну депешу у којој се жали на то што међу њима нема ''јасноће'' те наводи да међу њима не постоји споразум:
1) О ратним циљевима и о плановима за поратно организовање мира и
2) О међусобној војној помоћи у борби против Хитлера.
Стаљин подвлачи да ''докле год данашња ситуација траје, бити тешко постићи међусобно поверење.'' [10]
Тито се често жалио на то што се не води пропаганда у његову корист, тј. што се не говори истина о његовом покрету.
Тако у свом телеграму од 7. децембра 1942. Тито јавља Kоминтерни:
''Обраћамо пажњу југословенским друговима у Москви да треба обавезно и стално слушати лондонску радио-станицу. Ова радио-станица на српском језику, нарочито у емисијама за официре, стално и подло лаже о некаквој борби Михаиловића против окупатора и усташа и на крају сваке емисије позива народ да се још не подиже у борбу, да још није вријеме, да треба чекати да их Михаиловић позове у борбу итд. Такве противуријечности они дају у једној истој емисији. То треба користити у емисијама 'Слободне Југославије'. Треба непрестано раскринкавати ове издајнике који су побјегли у Лондон и отуда сметају нашој тешкој борби против окупатора.'' [11]
Почетак рата протекао је у величању Драгољуба Михаиловића, док Тита нико није ни помињао. Али, ускоро ће се све окренути наопачке. Ускоро ће се о Драгољубу Михаиловићу говорити као издајнику а о Титу као храбром борцу за слободу.
Пошто је Енглезима требао изговор да напусте Дражу, одлучили су се на уцену. Тачније, поставили су му један ултиматум. Генерал Вилсон, британски командант Средоземља, 8. децембра шаље Дражи ултиматум у којем тражи да до 29. децембра, четници сруше 2 моста, један на Јужној Морави, код села Церове, у околини Алексинца, и други, на Ибру, код Полумира, 7 километара јужно од Ушћа. [12] Иако је Дража у почетку наредио да се та два моста сруше, касније је од те намере одустао.
Још пре него што је генерал Вилсон послао наведени ултиматум Дражи, британски амбасадор при Југословенској влади, Стивенсон, шаље 3. децембра писмо британском министарству спољашњих послова писмо у којем наводи између осталог:
''Пошто многи докази о сарадњи Михаиловића са непријатељем не могу да се објаве, Комитет (СОЕ- Special Operations Executive- прим. аут.), се сложио са стратегијом да би се односи са Михаиловићем могли заоштрити тако што би се од њега тражило да одређеног датума изведе специфичну операцију која је у домену његових снага. Захтевана операција би требало да буде таква да се са сигурношћу може очекивати да Михаиловић неће моћи да је изведе.'' [13]
Све је јасно. Енглези су напустили Дражу из политичких разлога, а не због тога јер је сарадник окупатора.
Ускоро су савезници почели да шаљу огромне количине ратне опреме партизанима.
Прву већу помоћ, комунисти су примили на острву Вису, која им је допремљена бродовима 17. октобра 1943; а садржала је 200 Т хране, 10 Т санитета, 10 Т бензина и нафте, 30.000 пари униформи, 10.000 пушака, 100 митраљеза, 6 топова, 100 Т муниције и 6 радио станица. [14] У периоду од 15. октобра до 31. децембра 1943. комунисти су добили око 6.500 тона помоћи. [15]
Ако ове податке поредимо са подацима о количини ратне опреме коју су Британци испоручили четницима, у периоду од 1941. до 10. октобра 1943. видимо да су и Британци и Американци били одлучнији у подршци комунистима.
Четници су у наведеном периоду добили 1.866 пушака, 1.656 митраљеза, 443 бацача, и симболичне количине муниције. Оружје које су четници добијали било је углавном оштећено, неисправно или трофејно. [16]
Бригадир Армстронг, британац који се налазио при штабу ЈВуО, говорио је о пошиљкама које су стизале Драгољубу Михаиловићу, што ћемо видети из његовог телграма лондонском Дејли Телеграфу од 24. јануара 1977. године:
''… Сиромах Михаиловић није имао оружја да се бори против Немаца који су располагали најмодернијим оружјем; његово наоружање је зависило од онога што су његове снаге успевале да заплене. Остале су ми у сећању нарочито две пошиљке спуштене у мој штаб, једна је била пуна гумених чизама друга канцеларијског материјала!'' [17]
На мањак материјалне помоћи четницима жалили су се и други британски официри:
''Раковић (Предраг, командант Другог равногорског корпуса) вољан да ступи у борбу са окупатором одмах понављам одмах ако издам наређење. Ако немогуће послати оружје молим пошаљите само немачку муницију седам девет два за две хиљаде пушака које иам овде. Немојте понављам немојте слати седам девет два мун. како је послато са енглеским пушкама, јер не одговара ни немачким ни српским пушкама. Је ли то каква забуна? Можда сам ја примио материјал који није био намењен мени а моје пошиљке спуштене неком другом. Ако је тако, одмах би се заменио. АКо не, молим понављам молим пошаљите нешто мун. а никако понављам никако експлозив који нисмо тражили. Од ПАБА: ''
Поруку је упутила подмисија РЕПАРТИ 22. октобра. [18]
Велику улогу у стварању погрешне слике о Драгољубу Михаиловићу и Равногорском покрету, играла је британска организација СОЕ (Одељење за специјалне операције). Овако је све текло:
Британски официри за везу који су се налазили у штабовима ЈВуО, своје извештаје су морали слати прво у Каиро, у седиште СОЕ, одакле су они били даље прослеђени њиховим надређенима. У седишту СОЕ налазили су се британски официри прокомунистички настројени. То су били Џејмс Клугман и Бејзил Дејвидсон. Клугман је након рата био члан Извршног комитета британске комунистичке партије, а Дејвидсон је након рата објавио књигу ''Слика партизана'' 1946. године у Лондону, у којој се јасно види да су њега одушевиле Титове идеје, и да је био античетнички настројен. [19]
Клугман и Дејвидсон су извештаје који су им стизали из Југославије фалсификовали и преуређивали, те их затим слали својим надређенима.
Те вести је затим објављивао радио-Лондон, и тако водио пропаганду у Титову корист.
Следећи догађај симболично описује горе наведену тврдњу.
Почетком октобра четници су успели да нападну немачки гарнизон у Вишеграду, и након пар сати борбе са Немцима и усташама, да ослободе град. Затим је срушен железнички мост на Дрини, а читаву акцију надгледали су бригадир Армстронг, пуковник Алберт Сајц и мајор Арчи Џек. [20] Након борбе са Немцима и усташама, и рушења моста, лондонска радио-станица је све то приписала партизанима. [21]
Британски официри који су се налазили при штабовима ЈВуО знали су да се жале на ове нетачне информације.
Алмонер, официр за везу у нишкој области, 1. децембра 1943. шаље следећи телеграм СОЕ:
''Вести из ЛОНДОНА о Срб дају погрешна обавештења. Четрдесет БАГС (Бугара) убијених код КАЛНЕ нису напали ПАРТИЗАНИ већ МИХАИЛОВИЋЕВЕ снаге са СУВЕ ПЛАНИНЕ, НОВОВАРОШ (Нова Варош) такође МИХАИЛОВИЋЕВО дело. Зар не можете да исправите и да убудуће боље мотрите на вести из Срб?... Што нема пошиљки за мене овде? '' [22]
Вилијам Бејли, такође један од официра зе везу, такође се жалио, што нема директну везу са Врховном командом, него мора све извештаје да шаље у Каиро:
''За осам месеци (У Југославији) примио свега два телеграма од ВЊКВ (Владе његовог краљевског величанства), један у мају а један у августу, који имају некаквог смисла. Ја сматрам да то није довољно... (Иако) треба да сам на челу свих подмисија код МИХАИЛОВИЋЕВИХ снага, све до августа нисам имао појма где се подмисије налазе, који су им планови, шта раде.'' [23]
Поред свега тога, британци су знали и да четницима не допусте да разоружају италијанске трупе, након капитулације Италије. 14. септембра 1943. након што су заузели Пријепоље, четници стижу у Беране, где се очекивала предаја италијанске дивизије ''Венеција''. Са четницима се налазио британски пуковник Вилијам Бејли. Бејли је затражио да разговара насамо са италијанским командантом Оксилијом. Након кратког разговора, Бејли прилази четницима и говори им да му је драго да им саопшти да су Италијани пристали на предају, и да су се ставили под савезничку команду. Од свог наоружања и опреме дивизије ''Венеција'', четници нису добили ништа. [24]
И Американци су у почетку слали своје мисије код Драже, и били на његовој страни, али и они су га ускоро напустили, међутим на нешто ''лепши'' начин од Енглеза. Први случај забележен је када је Америчка влада поклонила Југословенском ратном ваздухопловству четири бомбардера Б-24 ''либератор'' званих још ''летеће тврђаве''. 6. октобра 1943. у Вашингтону, бомбардере је пилотима Југословенске војске свечано уручио сам председник Рузвелт у присуству амбасадора Фотића и војног изасланика Живана Кнежевића. Три дана након овога, са авиона су скинуте Југословенске ознаке и они су укљчучени у 512. сквадрон америчке 15. ваздухопловне армије у Тунису. [25]
За ово је знао и Тито, и жалио се Коминтерни:
''Поклањање авиона од стране Рузвелта југословенским емигрантима и нама непријатељским круговима- то је мијешање Америке у наше унутрашње ствари.
Код нас у Југославији постоји само једна војска која ратује на страни савезника против Нијемаца и нормално би било дати тој војсци помоћ, а не онима који сарађују са окупатором.'' [26]
Након што су партизани добили огромне количине наоружања, Тито шаље своје најјаче јединице у пробој према Србији. Тито је и сам знао да мора контролисати Србију да би дошао на власт. Србија је била језгро Равногорског покрета, највећег Титовог конкурента и непријатеља.
Тито није имао намеру да оружје добијено од савезника користи за борбу против окупатора и квислинга, већ само против четника.
19. новембра 1943. Тито шаље Главном штабу НО и ПО Хрватске депешу:
''Одлучили смо да упутимо јаче снаге у Србију да бисмо предухитрили лондонску владу да преко Драже Михаиловића спроведе присилну мобилизацију и на тај начин искористи у Србији резултате наше тешке борбе. Овај наш покрет је био хисторијског значаја за све наше народе, па и за народ Хрватске и Словеније.'' [27]
Тито је образлажући ову своју идеју, још раније говорио:
''Нас никада, за читаво вријеме што смо били ван Србије, није напустила мисао да морамо, чим за то буду створени услови, доћи натраг у Србију , коју смо сматрали врло важним фактором за завршетак народноослободилачке борбе. Ми смо знали да ћемо тамо моћи да скупимо највећи број људи за једну снажну армију.
Србија нам је била важна из више разлога. Први разлог је био тај што је било много квислинга који су завели страховити терор против народа. Друго, ми смо сматрали да се борбом коју смо водили- а то се види из наших аката и говора у току рата- води социјална борба за нови друштвени систем против старог система и да ће нам, ако у Србији оставимо оне реакционарне елементе који су остали уз помоћ Нијемаца, бити врло тешко, пошто ми у Србији гледамо један од најглавнијих фактора наше националне заједнице, по њеном броју и иначе. Ми смо настојали да у Југославији Србија не буде Вандеја* и да реакцинари не направе од ње жариште које би касније могло довести до страховитог грађанског рата. Зато смо увијек и сваком приликом, гдје год је то било могућно, водили бригу о Србији.'' [28]
Дакле, након што је Драгољуб Михаиловић напуштен под лажним оптужбама, након што му је ускраћена и онако мала помоћ, савезници су стали на страну Тита, којему су допремљене огромне количине ратне опреме, које његове трупе нису кориситиле за борбу против окупатора, већ искључиово за борбу против четника. То је био пресудан фактор да Титов комунистички покрет добије потребно наоружање и подршку, што ће му све веома бити од користи да 1944. његове трупе напокон успеју да се пробију у Србију, након месеци борбе са четницима.
Извори:
1- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 70.
2- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 73.
3- Евгеније Јуришић- Судски процес Тито- Михаиловић, 64.
4- Радоје и Живан Кнежевић- Слобода или Смрт, 77-78.
5- Момчило Стефановић- Потпис Тито, 73.
6- Момчило Стефановић- Потпис Тито, 60-61.
7, 8, 9- Момчило Стефановић- Потпис Тито, 75-76.
10- Радоје и Живан Кнежевић- Слобода или Смрт, 87.
11- Момчило Стефановић- Потпис Тито, 83
12- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том III, 138.
13- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том III, 147.
14- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том III, 119.
15- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том III, 120.
16- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том III, 121.
17- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 132.
18- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 134.
19- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 119.
20- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 75.
21- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 102.
22- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 102.
23- Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 121.
24- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том III, 22. Такође: Дејвид Мартин- Родољуб или издајник случај ђенерала Михаиловића, 149.
25- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том III, 165-167.
26- Момчило Стефановић- Потпис Тито, 126.
27- Момчило Стефановић- Потпис Тито, 123.
28- Мишо Лековић- Мартовски преговори, 14-15.
Пише: Вања Узелац
среда, 21. април 2010.
уторак, 13. април 2010.
Ој усташе, нека, нека
Када сам прочитао то, нисам знао да ли да плачем или да поломим нешто. Или можда чак да се ваљам од смеха. Вишња Павелић, ћерка усташког поглавника Анте Павелића, у својој изјави за АЛО каже(Није препоручљиво за особе са слабим срцем и кратким живцима) :
Како има образа, након онолико поубијаних и покланих Срба, након оноликог протеривања и покрштавања да каже овакву глупост!?
Овакву лаж и неистину.
Међутим, није једина. Има доста њених сународника који оповргавају геноцид над Србима, који умањују број жртава, траже изговоре, и не само то, већ и окривљују друге, и говоре да су ти други чинили још већа зла.
Тако имају изговоре да су усташе чиниле злочине из освета за терор који је вршен над њима у краљевини Југославији. Да су усташе чиниле злочине из освета за злочине четника, а и партизана над Хрватима.
Говоре о великој Србији, великосрпској хегемонији, а милион Срба побише у Другом светском рату. Очекујем ускоро да немачка литература пише да су нацисти убијали Јевреје из освете за злочине Јевреја над Немцима у Варшави, и да почну да пишу да су Јевреји убили више нациста него они њих.
Мада, лупетам, то се никада неће десити. Али, зато неко други ипак има образа да лаже. и износи овакве глупости и неистине. На жалост, Вишња Павелић није једина таква.
Цео текст прочитајте овде:
http://www.alo.rs/vesti/26228/Moj_otac_Ante_Pavelic_nije_ubijao_Srbe
Moj otac Ante Pavelić nije ubijao Srbe!
Како има образа, након онолико поубијаних и покланих Срба, након оноликог протеривања и покрштавања да каже овакву глупост!?
Овакву лаж и неистину.
Међутим, није једина. Има доста њених сународника који оповргавају геноцид над Србима, који умањују број жртава, траже изговоре, и не само то, већ и окривљују друге, и говоре да су ти други чинили још већа зла.
Тако имају изговоре да су усташе чиниле злочине из освета за терор који је вршен над њима у краљевини Југославији. Да су усташе чиниле злочине из освета за злочине четника, а и партизана над Хрватима.
Говоре о великој Србији, великосрпској хегемонији, а милион Срба побише у Другом светском рату. Очекујем ускоро да немачка литература пише да су нацисти убијали Јевреје из освете за злочине Јевреја над Немцима у Варшави, и да почну да пишу да су Јевреји убили више нациста него они њих.
Мада, лупетам, то се никада неће десити. Али, зато неко други ипак има образа да лаже. и износи овакве глупости и неистине. На жалост, Вишња Павелић није једина таква.
Цео текст прочитајте овде:
http://www.alo.rs/vesti/26228/Moj_otac_Ante_Pavelic_nije_ubijao_Srbe
понедељак, 12. април 2010.
Коментар на споразуме четника са НДХ
Територија Босне и Херцеговине за време Другог светског рата ушла је у састав ''Независне државе Хрватске''. И овде, као и у осталим деловима ове нацистичке творевине, усташе су започеле остваривање свог плана, физичке и духовне ликвидације Срба, као и Јевреја и Рома. Као одговор на усташки геноцид, Срби су почели да организују и формирали устаничке одреде. Ти одреди су политички необележени, и једини циљ им је спасавање својих живота. Комунистичка партија Југославије је , ипак, гледала да контролу над устаницима преузме у своје руке. У редовима устаника налазили су се и чланови ове партије. Тако су у свим крајевима Југославије упоредо настајала два покрета отпора. Партизански, под вођством Комунистичке партије, и четнички, под вођством пуковника Драже Михаиловића. На територији Босне, иста је ситуација. Срби у почетку одлазе у шуме да би се организовали и одбранили од усташа. Ови одреди у почетку, иаоко подељени у два покрета, сарађују и заједнички се боре против усташа и окупатора. Касније, када почињу да истичу своје политичке циљеве (пре свега комунисти) долази до сукоба 1942. године. Устаници су до тада водили заједничке акције, имали заједнички штаб. Међутим, пошто је комунистима био циљ рушење краљевине Југославије и успостава комунистичког режима, а четницима рестаурација монархије, сукоб је био неминован. Сукоб који је избио је био веома кобан по Србе. Долази до смањења акција против усташа и окупатора, Срби се убијају међусобно зарад политике, док се два покрета отпора боре међусобно усташе могу да врше геноцид. Оба покрета отпора, и партизански и четнички, имају различите тактике.
-Комунисти предлажу непрестану борбу против окупатора и усташа, не водећи бригу о жртвама које ће то донети.
-Четници воде једну реалну политику, они знају да је непријатељ јачи и да би тренутне акције донеле само лоше ствари (страдање Срба, губитак људства).
Зато је у овим крајевима дошло до споразума између појединих четничких одреда и цивилних власти НДХ и представника Хрватских оружаних снага.
Да напоменем, треба правити разлику између домобрана и усташа. Усташе су биле сачињене од шовиниста, расиста, криминалаца, убица и лопова, који нису бирале које ће све методе спровести у истребљивању Срба, Јевреја и Рома. Домобрани су, пак, били блажа варијанта усташа. Већина њих, се у домобранима нашла против своје воље, или су то били људи који нису подржавали расистичко-шовинистичку политику Анте Павелића. Они нису чинили монструозне злочине као усташе (мада су у одређеним случајевима учествовали у злочинима), и са њима је предлагано да се воде преговори, и да се покушају придобити политичко-дипломатским мерама. Њих су и партизани и четници више толерисали.
Поједини четнички одреди (''Кочић'' под командом Уроша Дреновића, ''Борја'' под командом Радета Радића, Озренски одред под командом Цвијетина Тодића, ''Краљ Петар II'' и Требавски одред под командом Саве Божића) су споразуме са властима НДХ писмено оверили.
Наиме, уколико се сагледају поједине тачке споразума, долази се до закључка да су они и издајнички (!) али и спасоносни по Србе тих крајева. Поједине тачке су биле само формалне, а неке од њих никада нису ни спроведене.
Споразум који је потписао Урош Дреновић , 27. априла, обухватао је неке од следећих тачака:
Тачка број 2:
''Заједничким сарадњама има се одмах након овог састанка порадити на помоћи свих становника како у граду тако и у селу. Тиме се подразумјева узајамни саобраћај и замјена свих добара, а у ту сврху омогућити несметани долазак и одлазак сељака без разлике у град. Државне власти ће својим ауторитетом као и материјалном помоћи обнављање порушених или попаљених домова.''
Нема сумње да су заслуге за ове споразуме имали и Немци. Њима је у интересу да спроведу ''пацификацију'' целе НДХ. Немачки официри су се често жалили на усташе и тражили чак да се оне разоружају. Међутим, то дога није никада дошло због самог Хитлера. Немцима је циљ окупација и експлоатација територије бивше Југославије. Њима није у интересу да воде борбе на територији НДХ, јер су у том периоду заузети борбама на источном фронту и на северу Африке. Зато њима одговара да се устаници умире одређеним мерама. Споразуми који су потписали четници са НДХ, вратили су какав-такав мир у та подручја. Народ се вратио пољопривреди, сточарству, и Срби су спасени од усташког геноцида. Међутим, и поред споразума, између четника и домобрана је долазило до сукоба.
Тачка 6:
''Обитељи чији су браниоци у заробљеништву, а који не припадају комунистичкој партији добивати ће одмах потпору у смислу постојећих одредаба и то за жену 16 куна, а за дјете по 10 куна дневно.''
На жалост, за ово нисам успео да нађем икакве друге доказе, могуће је да је спроведено, јер су општинску власт преузели Срби. Aли, могуће је такође да су појединци злоупотребљавали материјалну помоћ која је стизала Србима.
Тачка 7:
''Исто тако све удовице које су страдале приликом акција око сузбијања побуна а чији хранилац није био комуниста, добит ће одмах подпору од стране државе.''
Исто као и мој коментар на тачку број 6.
Тачка 8:
''Свим становницима православне вјероисповести гарантује се апсолутно слободно исповједање своје вјере, слављење својих вјерских празника и славе, као и једнакост пред законима. У ту сврху, свјећеници православне вјере могу слободно вршити своју дужност. Државне и војне власти материјално ће помоћи око поправљања порушених цркава.''
Хрвати користе израз православна вера, који је 1941. забрањен у НДХ. Ипак, власти НДХ нису сигурно помагале обнову православних цркава. 1942. године, Павелић ће оформити Хрватску православну цркву, ради лакшег придобијања Срба. ''Ако већ не могу да промене веру, и постану католици, барем нека постану Хрвати'', говорио је Павелић. Усташе су током целог рата немилосрдно уништавале православне цркве, и зверски убијале православне свештенике.
То су тачке споразума којима се Србима враћају основна људска права, право на живот, слобода вероисповести...
Следеће тачке су обухватале војну сарадњу четника и ''Хрватских оружаних снага''.
Тачка број 3:
''Хрватске оружане снаге ће својом снагом заштићивати српска села у заједници са четницима од напада комуниста односно т.зв. ''партизана''.
Тачка 5:
''Хрватске оружане снаге заједно са четницима у граду као и на терену сузбијати ће и уништавати комунистичке банде.''
Тачка 9:
''Све акције око уништења комунистичких банди вршит ће споразумни заповједник хрватских оружаних снага и заповједник четничких организација''.
Такође, недостатак доказа за ову тврдњу. Иако комунистичка историографија наводи заједничке акције четника и усташа, четника и домобрана против партизана, остали извори (немачки, италијански, четнички) то не тврде. Тако на пример комунисти наводе да је у операцијама на Козари учествовало и 2000 четника Уроша Дреновића и Вукашина Марчетића, што није тачно. Дреновић је споразум са цивилним властима потписао у априлу, а операције на Козари су извођене у јуну. Дакле, ако се гледа датум, и тачке споразума то је могуће, међутим недостају сведоци и докази за то. И, да ли је могуће да четници као Срби, учествују заједно са усташама, које на све могуће начине уништавају Србе, у једној акцији у којој је животе изгубило хиљаде Срба, што убијањем што одвођењем у Јасеновац?
Здравом логиком и рационалним размишљањем ће свако закључити да је то немогуће. Међутим, комунистичка историографија тврди обратно.
Споразум су потписали и оверили:
Командант четничких организација: ''Кочић''-Дреновић в.р.
Представник политичких орган. Т. Митровић в.р.
М.П.
Велика Жупа Плива и Рама Јајце
Заповједник бојник: Емил Ратај в.р.
Предстојник кот. суда:
Константин Урумовић в.р.
Котарски предстојник:
Марко Јунгић
За точност преписа:
Прочелник оперативног одјела
главностожерни пуковник
Драгојлов [1]
Сам Дреновић је на конференцији босанско четничких одреда 7. јуна 1942. године рекао у вези ових споразума:''У погледу акције против Хрвата проста је ствар- докле је јак вањски фронт, ми не можемо ништа, јер ће им њихови савезници (Немци) помоћи и ми морамо бити опрезни... Ми морамо што даље изигравати ову политику, док не пукне вањски фронт, а онда...'' [2]
Појединим официрима се није свидела Дреновићева тактика, па су га критиковали:
''Дреновић је слао поклонствену депутацију у име Босанске крајине да изјави лојалност поглавнику и владици Термогену у Загреб. Вечито је са Хрватима и Немцима у Бања Луци.'' [3]
Писао је Захарије Остојић Дражи.
Ипак, сам Остојић га је касније и хвалио:
''Дреновић се изгледа добро снашао. Постараћу се да му преко Хуга (Боривоје Митрановић- прим. аут.) поручим чување нашег живља од Немаца и усташа.'' [4]
Шеф пропаганде команде Босанских четничких одреда, Бранислав Лазичић, је навео разлог ових склапања споразума:
''Напад комуниста присилио је вође војно-четничких одреда да се осигурају барем према Хрватима. И да на тај начин заштите народ од даљег клања.'' [5]
Наиме, четници, који нису у могућности да тренутно воде борбе и са партизанима, усташама и Немцима, морали су да се очувају у овим крајевима, зато су и дошли ови споразуми. На жалост, они нису једино могли да се споразумеју са партизанима, међутим, то је разумљиво јер су њихови циљеви у јаком контрасту. Немци ће доћи и отићи, а са њима и усташе, које зависе од њих, међутим, комунисти неће, јер они раде самостално, и не бирају средства да дођу до свог циља- доласка на власт. Жалосно је што су Срби уместо да се боре заједно против усташа, борили се међусобно.
Следећи одред који је писмено оверио споразум са НДХ, био је одред ''Борја'' под командом Радета Радића. Споразум је начињен 9. јуна.
Радићев споразум је садржао сличне тачке споразума који је потписао и Дреновић, међутим први тачка је веома кобна по њега.
У њој се између осталог каже:
''Припадници четничких постројби (војно четничког одреда ''Борја'') са просторије ... признају врновничтво Независне државе Хрватске и као припадници НДХ изјављују приврженост и оданост држави Хрватској''.
Радић је на конференцији у Кулашима тврдио да је ово учињено само формално. Међутим, без обзира да ли је то формално или не, то стоји у једном докуметну који је он потписао. По правној основи, то се сматра издајом и казненим делом. Признавање НДХ значи признавање окупације Југославије, коју четници нису признавали. И из моралног погледа је то издаја, јер Радић признаје НДХ која не признаје Србе као народ, и тежи да их истреби.
Међутим, у следећим тачкама овог споразума, Радић је ипак донео боље услове за Србе.
Четници су тражили да њихови људи управљају општинама, што је и учињено.
О томе, и неким другим стварима говори тачка 5:
Представници четничких постројби стављају слиједеће примједбе
а) Да се очитује приврженост и оданост, која је споменута у точ. 1 записника, житељи са означеног подручја желе имати управу својих обћина.
Ради тога, при именовању обћинских управа желе да биди саслушавани и представници горњих житеља, а њихови приједлози уважени под претпоставнком, да предложени људи буду исправни држављани Независне Државе Хрватске.
Одговорност у предњем правцу носит ће лично горњи представник.
б) Да у вези са хрватском оружаном снагом судјелују добровољно на сузбијању и уништавању комунистичко-бољшевиких банди, те да у ту сврху задрже оружје.
ц) Да се враћеном пучанству, које покаже приврженост према држави и државним властима, пружи државна потпора, као и накнади штета учињена у току операција, а напосле да се оним удовицама и сирочади, чији храниоц погине приликом акција око сузбијања комунистичко-бољшевичких банди додијели одмах потпора са стране државе,а све у смиослу постојећих законских прописа, који вриједе за све држављане.
д) Да обитељи чији су храниоци у заробљеништву, а који не припадају комунистичкој партији, добивају потпору у смислу постојећих одредаба и то на жену по 16 куна, а за дијете по 10 куна дневно.
е) Да се и досадањим припадницима четничких постројби призна право на одликовање и награду, у колико се особито истакну у борбама против комуниста.
ф) Да се омогући православном живљу предњег подручја, у колико буде исправног владања, запослење и зарада на државним и другим јавним радовима.
г) Да се становницима православне вјере зајамчи потпуно слободно исповједање њихове вјере у смислу постојећих закона.
х) Да се дозволи улазак у град житељима православне вјере ради помирења својих животних потреба.
У потпису споразума стоји:
Предње одредбе ступају на снагу одмах по потписивању
У Бањој Луци, дана 9. липња 1942. године
ЗАПОВЈЕДНИК ЧЕТ. ПОСТРОЈБИ ''БОРЈЕ''
Радослав Радић , в.р.
ВЕЛИКИ ЖУПАН САНА И ЛУКА:
Др. Гвоздић в.р.
ЗАПОВЈЕДНИК БАЊАЛУЧКОГ ЗДРГУА:
Брозовић Иван в.р.
УСТАШКИ СТОЖЕРНИК:
М. Бељан в.р.
Да је приепис сугласан са изворником потврђује:
Тајник Великог Жупана:
Маглалјија
М.П. [6]
Видимо да је и у овом споразуму наведено исто што и у ономе који је потписао Дреновић. Међутим, нема сумња да су и једни и други гледали на споразум као формалан, и да многе његове тачке нису спроведене. Такође, недостаје доказа за заједничке борбе четника и домобрана, четника и усташа против партизана.
На жалост, Радић се бавио и шверцом са Хрватима и Немцима. Он је наиме, експлоатиосао шуме, и Хрватима и Немцима продавао дрво. Радић није био једини такав командант, али је јако жалосно да су ове споразуме поједини борци за слободу Срба, како су себе називали, користили у личну корист. Тако, уместо да штите народ, поједини четници су се богатили и користили ове споразуме за личну корист. Радић је касније разрешен дужности, и премештен у Централни национални комитет. И сам Дреновић се касније жалио на Радића, у свом упуту упућеном Србима, 1944. године:
''Српски народе!...
Сазнао сам сасвим сигурно, да у последње време, четнички команданти Радослав Радић и Јован Мишић воде некакве тајне преговоре са представницима крвавих усташа из Бања Луке. Циљ ових преговора је да се приправи пут у Загреб за једну поклонствену делегацију која би имала да у име српског народа и четничког покрета у Босни, призна тзв. НДХ и положи присјегу вјерности крвнику Српског народа и убици краља Александра, поглавнику Анти Павелићу.'' [7]
За Дреновића су пак говорили да је поштен и да не толерише пљачку, иако је он предлагао да се од Хрвата узима и новац!
Сам Дреновић је, пак, имао смелости да у једној од својих посета Бања Луци, оде на забаву и пије са домобранима и усташама у једном бањалучком хотелу. Дреновић се превише занео у ове споразуме, па њему није ишло на штету да се и проведе са својим непријатељима. Недостатак стручног војног кадра утицао је на то да се у четничком покрету јаве многе такве грешке. Поједини команданти нису трпели једни друге, нису се борили против пљачке, неки су је чак и одобравали. Тек када је Дража послао Славољуба Вранешевића у ове пределе, долази до реорганизовања јединица. Међутим, реорганизацију је било доста тешко извести. Капетан Манојло Пејић наводи да реорганизација није била успешна јер ''Недостаје команданата, високог официра од апсолутног ауторитета, са потребним средствима (материјалним и за везу). Јер су овдашњи одреди имали сношљиве односе и везу са Немцима и Хрватима, због чега су крили ма какву везу са Равногорским покретом, и на крају због пљачке, коју су поједини команданти толерисали зарад одржања и положаја.'' [8]
Као највеће противнике реорганизације Пејић наводи Радића и Марчетића, а као велике присталице тога Дреновића и Тешановића.[9]
Реорганизација је ипак извршена, одреди су прегруписани и формирана је команда Западне Босне, под називом ''Горски штаб број 300''.
После Дреновића и Радића, споразум су начинили Требавски, Озренски и одред ''Краљ Петар II'' 28. маја 1942.
Они су такође признали НДХ, обавезали се на верност и заједничку борбу против комуниста. Споразум садржи и тачке о изједначавању права Срба са осталим народима, њихова могућност враћања нормалном животу. Власти НДХ обавезале су се да ће четницима давати муницију за борбу против партизана.
Тачка број 4, између осталог садржи:
''13. – Да се по могућности врате људи који су одведени у логоре, а по препоруци и исказу заповједника. Док се не врате, да се изда потпора њиховим породицама, ако су сиромашног стања, као обитељима оних, чији се храниоц налази у Њемачком заробљеништву.
14. – Да се свима изјбеглицама дозволи несметан повратак својим кућама, а у колико су страдали, да им се додјели помоћ, као и свима осталим пострадалим држављанима НДХ.''
Четници су пробали да зауставе одвођење Срба у концентрационе логоре, и обезбеде прогнанима повратак. Усташе су ретко када пуштале затворенике из логора, шта више оне су их зверски убијале. Срби су често бежали преко Дрине у Србију, међеутим, усташе су их редовно нападале и масакрирале.
Споразум су потписали:
''ЗА ОЗРЕНСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД ЗАПОВЈЕДНИК
Цвијетин Тодић, в.р.
НАЧЕЛНИК ШТАБА
Цвијетин Ђурић в.р.
САВЈЕТНИК ШТАБА
Бранко Стакић, в.р.
ВЕЛИКИ ЖУПАН ПРИ ПРЕДСЈЕДНИШТВУ ВЛАДЕ
Др. Милан Бадовинац, в.р.
ЗАПОВЈЕДНИК 4. ПЈЕШАДИЈСКЕ ДИВИЗИЈЕ
ПУКОВНИК Богдан Мајетић в.р
ЗА ТРЕБАВСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД: ЗАПОВЈЕДНИК
Сава Божић в,р,
НАЧЕЛНИК ШТАБА
Петар Арнаутовић
САВЈЕТНИК ШТАБА
Ђоко Милошевић в.р.
УСТАШКИ ПОДПУКОВНИК
Иван Шојат в.р.
ОПУНОМОЋЕНИЦИ ЧЕТНИЧКОД ОДРЕДА КРАЉА ПЕТРА II. ДЕЛЕГАТИ ТРЕБАВСКОГ ОДРЕДА:
Сава Божић в.р. Петар Арнаутовић в.р. Ђоко Милошевић в.р.
ЗА ТОЧНОСТ ПРЕПИСА ЈАМЧИ:
М.П.
ГЛАВАР СТОЖЕРА 4. ДИВИЗИЈЕ, Глст. Бојник
В. Кадић''
[10]
У сва три споразума се као потписници јављају усташе, подпуковник Шојат, стожерник Бељан и пуковник Драгојлов. Међутим, они су само посредници споразума. Иако се овде помињу усташе, четници су са њима наставили борбе о чему постоје подаци.
Закључак:
Пошто су многи ове споразуме стављали на терет врховној команди ЈВуО и Дражи, јасно ја да Дража нема никакве веза са њима. Прво, ови одреди су били независни, нису примали наређења од врховне команде, и њихови команданти су радили самовољно. Друго, они јесу Дражу признавали за врховног команданта, али под његовом контролом нису били.
Што се тиче признавања НДХ, у случају другачијех исхода рата, њима би било суђено за издају. Они би вероватно у своју одбрану рекли да су штитили народ, али то није чврст и аргументован доказ, за разлику од споразума.
Споразима су вратили мир у подручја где су деловали наведени одреди, и Срби су се вратили нормалном животу. Срби су спасени одвођења у логоре, и ове територије су избегле судбину неких других, где су Срби масовно страдали. Тако су околини Бања Луке, у селима Мотикама, Шарговцу и Дракулићу, усташе . фебруара 1942. убиле 2.300 људи. Усташе су поклале 551 дете.
- у Дракулићу 294,
- у Мотикама 207
- и у Шарговцу 50 деце.
Покољ је предводио фратар Мирослав Филиповић-Мајсторовић. [11]
Сличан пример је и облас планине Козаре, непосредно у близини територија ових одреда, где су Немци и усташе спровели невиђени геноцид. 33 398 људи је убијено, док се многи воде као нестали.
Зато су ови споразуми били спасоносни по Србе, јер на наведеним подручјима није било могуће спровести такве масовне злочине.
Оно што је био главни проблем је недостатак стручног официрског кадра, неслога команданата одреда, пљачка и злоупотреба споразума у личну корист. Ситуација се побољшала, како је горе наведено, тек када је Дража послао Славољуба Вранешевића са групом официра у ове крајеве да изврши реорганизацију.
Извори:
1, 6, 10- Поседујем бројеве факсимила докумената са преписом оригиналних споразума, али пошто нисам посетио Војни архив, немам право да их поставим.
2- Прес Магазин 4. јануар 2009. 20-21
3, 4- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том 2, 137-138.
5- Прес Магазин 4. јануар 2009. 20-21
7- Павле Милошевић- Југословенска војска у Отаџбини 1941-1945. 247.
8, 9- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том 2, 319-320.
11- Радоје Лукић- Рат и дјеца Козаре, 17.
-Комунисти предлажу непрестану борбу против окупатора и усташа, не водећи бригу о жртвама које ће то донети.
-Четници воде једну реалну политику, они знају да је непријатељ јачи и да би тренутне акције донеле само лоше ствари (страдање Срба, губитак људства).
Зато је у овим крајевима дошло до споразума између појединих четничких одреда и цивилних власти НДХ и представника Хрватских оружаних снага.
Да напоменем, треба правити разлику између домобрана и усташа. Усташе су биле сачињене од шовиниста, расиста, криминалаца, убица и лопова, који нису бирале које ће све методе спровести у истребљивању Срба, Јевреја и Рома. Домобрани су, пак, били блажа варијанта усташа. Већина њих, се у домобранима нашла против своје воље, или су то били људи који нису подржавали расистичко-шовинистичку политику Анте Павелића. Они нису чинили монструозне злочине као усташе (мада су у одређеним случајевима учествовали у злочинима), и са њима је предлагано да се воде преговори, и да се покушају придобити политичко-дипломатским мерама. Њих су и партизани и четници више толерисали.
Поједини четнички одреди (''Кочић'' под командом Уроша Дреновића, ''Борја'' под командом Радета Радића, Озренски одред под командом Цвијетина Тодића, ''Краљ Петар II'' и Требавски одред под командом Саве Божића) су споразуме са властима НДХ писмено оверили.
Наиме, уколико се сагледају поједине тачке споразума, долази се до закључка да су они и издајнички (!) али и спасоносни по Србе тих крајева. Поједине тачке су биле само формалне, а неке од њих никада нису ни спроведене.
Споразум који је потписао Урош Дреновић , 27. априла, обухватао је неке од следећих тачака:
Тачка број 2:
''Заједничким сарадњама има се одмах након овог састанка порадити на помоћи свих становника како у граду тако и у селу. Тиме се подразумјева узајамни саобраћај и замјена свих добара, а у ту сврху омогућити несметани долазак и одлазак сељака без разлике у град. Државне власти ће својим ауторитетом као и материјалном помоћи обнављање порушених или попаљених домова.''
Нема сумње да су заслуге за ове споразуме имали и Немци. Њима је у интересу да спроведу ''пацификацију'' целе НДХ. Немачки официри су се често жалили на усташе и тражили чак да се оне разоружају. Међутим, то дога није никада дошло због самог Хитлера. Немцима је циљ окупација и експлоатација територије бивше Југославије. Њима није у интересу да воде борбе на територији НДХ, јер су у том периоду заузети борбама на источном фронту и на северу Африке. Зато њима одговара да се устаници умире одређеним мерама. Споразуми који су потписали четници са НДХ, вратили су какав-такав мир у та подручја. Народ се вратио пољопривреди, сточарству, и Срби су спасени од усташког геноцида. Међутим, и поред споразума, између четника и домобрана је долазило до сукоба.
Тачка 6:
''Обитељи чији су браниоци у заробљеништву, а који не припадају комунистичкој партији добивати ће одмах потпору у смислу постојећих одредаба и то за жену 16 куна, а за дјете по 10 куна дневно.''
На жалост, за ово нисам успео да нађем икакве друге доказе, могуће је да је спроведено, јер су општинску власт преузели Срби. Aли, могуће је такође да су појединци злоупотребљавали материјалну помоћ која је стизала Србима.
Тачка 7:
''Исто тако све удовице које су страдале приликом акција око сузбијања побуна а чији хранилац није био комуниста, добит ће одмах подпору од стране државе.''
Исто као и мој коментар на тачку број 6.
Тачка 8:
''Свим становницима православне вјероисповести гарантује се апсолутно слободно исповједање своје вјере, слављење својих вјерских празника и славе, као и једнакост пред законима. У ту сврху, свјећеници православне вјере могу слободно вршити своју дужност. Државне и војне власти материјално ће помоћи око поправљања порушених цркава.''
Хрвати користе израз православна вера, који је 1941. забрањен у НДХ. Ипак, власти НДХ нису сигурно помагале обнову православних цркава. 1942. године, Павелић ће оформити Хрватску православну цркву, ради лакшег придобијања Срба. ''Ако већ не могу да промене веру, и постану католици, барем нека постану Хрвати'', говорио је Павелић. Усташе су током целог рата немилосрдно уништавале православне цркве, и зверски убијале православне свештенике.
То су тачке споразума којима се Србима враћају основна људска права, право на живот, слобода вероисповести...
Следеће тачке су обухватале војну сарадњу четника и ''Хрватских оружаних снага''.
Тачка број 3:
''Хрватске оружане снаге ће својом снагом заштићивати српска села у заједници са четницима од напада комуниста односно т.зв. ''партизана''.
Тачка 5:
''Хрватске оружане снаге заједно са четницима у граду као и на терену сузбијати ће и уништавати комунистичке банде.''
Тачка 9:
''Све акције око уништења комунистичких банди вршит ће споразумни заповједник хрватских оружаних снага и заповједник четничких организација''.
Такође, недостатак доказа за ову тврдњу. Иако комунистичка историографија наводи заједничке акције четника и усташа, четника и домобрана против партизана, остали извори (немачки, италијански, четнички) то не тврде. Тако на пример комунисти наводе да је у операцијама на Козари учествовало и 2000 четника Уроша Дреновића и Вукашина Марчетића, што није тачно. Дреновић је споразум са цивилним властима потписао у априлу, а операције на Козари су извођене у јуну. Дакле, ако се гледа датум, и тачке споразума то је могуће, међутим недостају сведоци и докази за то. И, да ли је могуће да четници као Срби, учествују заједно са усташама, које на све могуће начине уништавају Србе, у једној акцији у којој је животе изгубило хиљаде Срба, што убијањем што одвођењем у Јасеновац?
Здравом логиком и рационалним размишљањем ће свако закључити да је то немогуће. Међутим, комунистичка историографија тврди обратно.
Споразум су потписали и оверили:
Командант четничких организација: ''Кочић''-Дреновић в.р.
Представник политичких орган. Т. Митровић в.р.
М.П.
Велика Жупа Плива и Рама Јајце
Заповједник бојник: Емил Ратај в.р.
Предстојник кот. суда:
Константин Урумовић в.р.
Котарски предстојник:
Марко Јунгић
За точност преписа:
Прочелник оперативног одјела
главностожерни пуковник
Драгојлов [1]
Сам Дреновић је на конференцији босанско четничких одреда 7. јуна 1942. године рекао у вези ових споразума:''У погледу акције против Хрвата проста је ствар- докле је јак вањски фронт, ми не можемо ништа, јер ће им њихови савезници (Немци) помоћи и ми морамо бити опрезни... Ми морамо што даље изигравати ову политику, док не пукне вањски фронт, а онда...'' [2]
Појединим официрима се није свидела Дреновићева тактика, па су га критиковали:
''Дреновић је слао поклонствену депутацију у име Босанске крајине да изјави лојалност поглавнику и владици Термогену у Загреб. Вечито је са Хрватима и Немцима у Бања Луци.'' [3]
Писао је Захарије Остојић Дражи.
Ипак, сам Остојић га је касније и хвалио:
''Дреновић се изгледа добро снашао. Постараћу се да му преко Хуга (Боривоје Митрановић- прим. аут.) поручим чување нашег живља од Немаца и усташа.'' [4]
Шеф пропаганде команде Босанских четничких одреда, Бранислав Лазичић, је навео разлог ових склапања споразума:
''Напад комуниста присилио је вође војно-четничких одреда да се осигурају барем према Хрватима. И да на тај начин заштите народ од даљег клања.'' [5]
Наиме, четници, који нису у могућности да тренутно воде борбе и са партизанима, усташама и Немцима, морали су да се очувају у овим крајевима, зато су и дошли ови споразуми. На жалост, они нису једино могли да се споразумеју са партизанима, међутим, то је разумљиво јер су њихови циљеви у јаком контрасту. Немци ће доћи и отићи, а са њима и усташе, које зависе од њих, међутим, комунисти неће, јер они раде самостално, и не бирају средства да дођу до свог циља- доласка на власт. Жалосно је што су Срби уместо да се боре заједно против усташа, борили се међусобно.
Следећи одред који је писмено оверио споразум са НДХ, био је одред ''Борја'' под командом Радета Радића. Споразум је начињен 9. јуна.
Радићев споразум је садржао сличне тачке споразума који је потписао и Дреновић, међутим први тачка је веома кобна по њега.
У њој се између осталог каже:
''Припадници четничких постројби (војно четничког одреда ''Борја'') са просторије ... признају врновничтво Независне државе Хрватске и као припадници НДХ изјављују приврженост и оданост држави Хрватској''.
Радић је на конференцији у Кулашима тврдио да је ово учињено само формално. Међутим, без обзира да ли је то формално или не, то стоји у једном докуметну који је он потписао. По правној основи, то се сматра издајом и казненим делом. Признавање НДХ значи признавање окупације Југославије, коју четници нису признавали. И из моралног погледа је то издаја, јер Радић признаје НДХ која не признаје Србе као народ, и тежи да их истреби.
Међутим, у следећим тачкама овог споразума, Радић је ипак донео боље услове за Србе.
Четници су тражили да њихови људи управљају општинама, што је и учињено.
О томе, и неким другим стварима говори тачка 5:
Представници четничких постројби стављају слиједеће примједбе
а) Да се очитује приврженост и оданост, која је споменута у точ. 1 записника, житељи са означеног подручја желе имати управу својих обћина.
Ради тога, при именовању обћинских управа желе да биди саслушавани и представници горњих житеља, а њихови приједлози уважени под претпоставнком, да предложени људи буду исправни држављани Независне Државе Хрватске.
Одговорност у предњем правцу носит ће лично горњи представник.
б) Да у вези са хрватском оружаном снагом судјелују добровољно на сузбијању и уништавању комунистичко-бољшевиких банди, те да у ту сврху задрже оружје.
ц) Да се враћеном пучанству, које покаже приврженост према држави и државним властима, пружи државна потпора, као и накнади штета учињена у току операција, а напосле да се оним удовицама и сирочади, чији храниоц погине приликом акција око сузбијања комунистичко-бољшевичких банди додијели одмах потпора са стране државе,а све у смиослу постојећих законских прописа, који вриједе за све држављане.
д) Да обитељи чији су храниоци у заробљеништву, а који не припадају комунистичкој партији, добивају потпору у смислу постојећих одредаба и то на жену по 16 куна, а за дијете по 10 куна дневно.
е) Да се и досадањим припадницима четничких постројби призна право на одликовање и награду, у колико се особито истакну у борбама против комуниста.
ф) Да се омогући православном живљу предњег подручја, у колико буде исправног владања, запослење и зарада на државним и другим јавним радовима.
г) Да се становницима православне вјере зајамчи потпуно слободно исповједање њихове вјере у смислу постојећих закона.
х) Да се дозволи улазак у град житељима православне вјере ради помирења својих животних потреба.
У потпису споразума стоји:
Предње одредбе ступају на снагу одмах по потписивању
У Бањој Луци, дана 9. липња 1942. године
ЗАПОВЈЕДНИК ЧЕТ. ПОСТРОЈБИ ''БОРЈЕ''
Радослав Радић , в.р.
ВЕЛИКИ ЖУПАН САНА И ЛУКА:
Др. Гвоздић в.р.
ЗАПОВЈЕДНИК БАЊАЛУЧКОГ ЗДРГУА:
Брозовић Иван в.р.
УСТАШКИ СТОЖЕРНИК:
М. Бељан в.р.
Да је приепис сугласан са изворником потврђује:
Тајник Великог Жупана:
Маглалјија
М.П. [6]
Видимо да је и у овом споразуму наведено исто што и у ономе који је потписао Дреновић. Међутим, нема сумња да су и једни и други гледали на споразум као формалан, и да многе његове тачке нису спроведене. Такође, недостаје доказа за заједничке борбе четника и домобрана, четника и усташа против партизана.
На жалост, Радић се бавио и шверцом са Хрватима и Немцима. Он је наиме, експлоатиосао шуме, и Хрватима и Немцима продавао дрво. Радић није био једини такав командант, али је јако жалосно да су ове споразуме поједини борци за слободу Срба, како су себе називали, користили у личну корист. Тако, уместо да штите народ, поједини четници су се богатили и користили ове споразуме за личну корист. Радић је касније разрешен дужности, и премештен у Централни национални комитет. И сам Дреновић се касније жалио на Радића, у свом упуту упућеном Србима, 1944. године:
''Српски народе!...
Сазнао сам сасвим сигурно, да у последње време, четнички команданти Радослав Радић и Јован Мишић воде некакве тајне преговоре са представницима крвавих усташа из Бања Луке. Циљ ових преговора је да се приправи пут у Загреб за једну поклонствену делегацију која би имала да у име српског народа и четничког покрета у Босни, призна тзв. НДХ и положи присјегу вјерности крвнику Српског народа и убици краља Александра, поглавнику Анти Павелићу.'' [7]
За Дреновића су пак говорили да је поштен и да не толерише пљачку, иако је он предлагао да се од Хрвата узима и новац!
Сам Дреновић је, пак, имао смелости да у једној од својих посета Бања Луци, оде на забаву и пије са домобранима и усташама у једном бањалучком хотелу. Дреновић се превише занео у ове споразуме, па њему није ишло на штету да се и проведе са својим непријатељима. Недостатак стручног војног кадра утицао је на то да се у четничком покрету јаве многе такве грешке. Поједини команданти нису трпели једни друге, нису се борили против пљачке, неки су је чак и одобравали. Тек када је Дража послао Славољуба Вранешевића у ове пределе, долази до реорганизовања јединица. Међутим, реорганизацију је било доста тешко извести. Капетан Манојло Пејић наводи да реорганизација није била успешна јер ''Недостаје команданата, високог официра од апсолутног ауторитета, са потребним средствима (материјалним и за везу). Јер су овдашњи одреди имали сношљиве односе и везу са Немцима и Хрватима, због чега су крили ма какву везу са Равногорским покретом, и на крају због пљачке, коју су поједини команданти толерисали зарад одржања и положаја.'' [8]
Као највеће противнике реорганизације Пејић наводи Радића и Марчетића, а као велике присталице тога Дреновића и Тешановића.[9]
Реорганизација је ипак извршена, одреди су прегруписани и формирана је команда Западне Босне, под називом ''Горски штаб број 300''.
После Дреновића и Радића, споразум су начинили Требавски, Озренски и одред ''Краљ Петар II'' 28. маја 1942.
Они су такође признали НДХ, обавезали се на верност и заједничку борбу против комуниста. Споразум садржи и тачке о изједначавању права Срба са осталим народима, њихова могућност враћања нормалном животу. Власти НДХ обавезале су се да ће четницима давати муницију за борбу против партизана.
Тачка број 4, између осталог садржи:
''13. – Да се по могућности врате људи који су одведени у логоре, а по препоруци и исказу заповједника. Док се не врате, да се изда потпора њиховим породицама, ако су сиромашног стања, као обитељима оних, чији се храниоц налази у Њемачком заробљеништву.
14. – Да се свима изјбеглицама дозволи несметан повратак својим кућама, а у колико су страдали, да им се додјели помоћ, као и свима осталим пострадалим држављанима НДХ.''
Четници су пробали да зауставе одвођење Срба у концентрационе логоре, и обезбеде прогнанима повратак. Усташе су ретко када пуштале затворенике из логора, шта више оне су их зверски убијале. Срби су често бежали преко Дрине у Србију, међеутим, усташе су их редовно нападале и масакрирале.
Споразум су потписали:
''ЗА ОЗРЕНСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД ЗАПОВЈЕДНИК
Цвијетин Тодић, в.р.
НАЧЕЛНИК ШТАБА
Цвијетин Ђурић в.р.
САВЈЕТНИК ШТАБА
Бранко Стакић, в.р.
ВЕЛИКИ ЖУПАН ПРИ ПРЕДСЈЕДНИШТВУ ВЛАДЕ
Др. Милан Бадовинац, в.р.
ЗАПОВЈЕДНИК 4. ПЈЕШАДИЈСКЕ ДИВИЗИЈЕ
ПУКОВНИК Богдан Мајетић в.р
ЗА ТРЕБАВСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД: ЗАПОВЈЕДНИК
Сава Божић в,р,
НАЧЕЛНИК ШТАБА
Петар Арнаутовић
САВЈЕТНИК ШТАБА
Ђоко Милошевић в.р.
УСТАШКИ ПОДПУКОВНИК
Иван Шојат в.р.
ОПУНОМОЋЕНИЦИ ЧЕТНИЧКОД ОДРЕДА КРАЉА ПЕТРА II. ДЕЛЕГАТИ ТРЕБАВСКОГ ОДРЕДА:
Сава Божић в.р. Петар Арнаутовић в.р. Ђоко Милошевић в.р.
ЗА ТОЧНОСТ ПРЕПИСА ЈАМЧИ:
М.П.
ГЛАВАР СТОЖЕРА 4. ДИВИЗИЈЕ, Глст. Бојник
В. Кадић''
[10]
У сва три споразума се као потписници јављају усташе, подпуковник Шојат, стожерник Бељан и пуковник Драгојлов. Међутим, они су само посредници споразума. Иако се овде помињу усташе, четници су са њима наставили борбе о чему постоје подаци.
Закључак:
Пошто су многи ове споразуме стављали на терет врховној команди ЈВуО и Дражи, јасно ја да Дража нема никакве веза са њима. Прво, ови одреди су били независни, нису примали наређења од врховне команде, и њихови команданти су радили самовољно. Друго, они јесу Дражу признавали за врховног команданта, али под његовом контролом нису били.
Што се тиче признавања НДХ, у случају другачијех исхода рата, њима би било суђено за издају. Они би вероватно у своју одбрану рекли да су штитили народ, али то није чврст и аргументован доказ, за разлику од споразума.
Споразима су вратили мир у подручја где су деловали наведени одреди, и Срби су се вратили нормалном животу. Срби су спасени одвођења у логоре, и ове територије су избегле судбину неких других, где су Срби масовно страдали. Тако су околини Бања Луке, у селима Мотикама, Шарговцу и Дракулићу, усташе . фебруара 1942. убиле 2.300 људи. Усташе су поклале 551 дете.
- у Дракулићу 294,
- у Мотикама 207
- и у Шарговцу 50 деце.
Покољ је предводио фратар Мирослав Филиповић-Мајсторовић. [11]
Сличан пример је и облас планине Козаре, непосредно у близини територија ових одреда, где су Немци и усташе спровели невиђени геноцид. 33 398 људи је убијено, док се многи воде као нестали.
Зато су ови споразуми били спасоносни по Србе, јер на наведеним подручјима није било могуће спровести такве масовне злочине.
Оно што је био главни проблем је недостатак стручног официрског кадра, неслога команданата одреда, пљачка и злоупотреба споразума у личну корист. Ситуација се побољшала, како је горе наведено, тек када је Дража послао Славољуба Вранешевића са групом официра у ове крајеве да изврши реорганизацију.
Извори:
1, 6, 10- Поседујем бројеве факсимила докумената са преписом оригиналних споразума, али пошто нисам посетио Војни архив, немам право да их поставим.
2- Прес Магазин 4. јануар 2009. 20-21
3, 4- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том 2, 137-138.
5- Прес Магазин 4. јануар 2009. 20-21
7- Павле Милошевић- Југословенска војска у Отаџбини 1941-1945. 247.
8, 9- Милослав Самарџић- Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том 2, 319-320.
11- Радоје Лукић- Рат и дјеца Козаре, 17.
четвртак, 8. април 2010.
Јадна ли си омладино наша...
Шта ме инспирисало да напишем ово?
http://www.youtube.com/watch?v=cTix6BUald0
Погледајте овај видео, и уверићете се сами.
Дечаци су снимили још једну песму, не зна се која је гора.
http://www.youtube.com/watch?v=iiQvkQ1cmFA
Не знам да ли да се смејем или да плачем када видим ово.
Куда иде овај свет? Куда ће наша омладина?
Осврнем се некада око себе, и све ми то изгледа јако жалосно.
Прошетам мало по граду суботом увече, кад оно у дискотеци све деца 14-15 година, ђускају уз неке турбо-фолк песме, у руци пиво, а девојчице већ оскудно обучене!?
Шетам улицом, видим децу ни читати не знају а већ код себе мобилни телефон.
Где су им родитељи, зар они ни мало не знају да васпитају своју децу?
Гледам паркове, игралишта, све је скоро пусто, сви седе за рачунаром, играју видео игрице, проводе време на фејсбуку и сличним сајтовима за губљење времена.
Некада мало прочешљам по интернету чисто из досаде, кад оно све деца '97, '98 и некада чак и млађе годиште, већ профиле на фејсбуку, па постављају своје слике...
А тек кад видим како једни другима пишу поруке. Правопис на нули, без правилне употребе знакова интерпункције, па онда уместо редовног в пишу дупло в, па пола речи на енглеском... Речник нула, ни мало богат речник.
Ово се односи и на 95% омладине мојих година. Ни они нису ништа бољи, тачније ови млађи само иду њиховим корацима.
Ужас, туга, срамота... Шта више рећи?
http://www.youtube.com/watch?v=cTix6BUald0
Погледајте овај видео, и уверићете се сами.
Дечаци су снимили још једну песму, не зна се која је гора.
http://www.youtube.com/watch?v=iiQvkQ1cmFA
Не знам да ли да се смејем или да плачем када видим ово.
Куда иде овај свет? Куда ће наша омладина?
Осврнем се некада око себе, и све ми то изгледа јако жалосно.
Прошетам мало по граду суботом увече, кад оно у дискотеци све деца 14-15 година, ђускају уз неке турбо-фолк песме, у руци пиво, а девојчице већ оскудно обучене!?
Шетам улицом, видим децу ни читати не знају а већ код себе мобилни телефон.
Где су им родитељи, зар они ни мало не знају да васпитају своју децу?
Гледам паркове, игралишта, све је скоро пусто, сви седе за рачунаром, играју видео игрице, проводе време на фејсбуку и сличним сајтовима за губљење времена.
Некада мало прочешљам по интернету чисто из досаде, кад оно све деца '97, '98 и некада чак и млађе годиште, већ профиле на фејсбуку, па постављају своје слике...
А тек кад видим како једни другима пишу поруке. Правопис на нули, без правилне употребе знакова интерпункције, па онда уместо редовног в пишу дупло в, па пола речи на енглеском... Речник нула, ни мало богат речник.
Ово се односи и на 95% омладине мојих година. Ни они нису ништа бољи, тачније ови млађи само иду њиховим корацима.
Ужас, туга, срамота... Шта више рећи?
субота, 3. април 2010.
А декларација за Србе?
Запитам се некада да ли се ови на власти шале или шта је проблем? Усвајају неке декларације које им други намећу, декларације везане за неке догађаје и бројке које је неко други измислио।
Дакле, у Сребреници се јесте десио злочин। али питање је да ли је то био толико масован злочин да се прогласи за геноцид? Да ли су узроци тог злочина етничко чишћење, шовинизам? НЕ!
Прво, присетимо се ко је први и из којих разлога починио злочине и Сребреници। Сви сте чули за Насера Орића, и знамо да је ослобођен оптужбе од стране Хашког трибунала।
Зашто нико не терети Орића за злочине које су починили његови људи у околини Сребренице, где је страдало хиљаде недужних Срба? По њиховој теорији муслимани су током целог рата били хумани и лепо поступали са Србима, а Срби су те исте муслимане клали и убијали। Сви смо сведоци неправде која се врши над Србима у последњих можда и १०० година, да не крећем сада од Првог, Другог светског рата। Ми треба да осудимо злочине у Сребреници, али постоје неки други злочини, злочини геноцида, који нису признати и чији починиоци ћуте и оптужују Србе за геноцид।
Постоји ли декларација о Јасеновцу, Јадовну, Козари, Сајмишту, Олуји, Бљеску? Наравно да не, а наша држава уопште не ради ништа поводом тога да осуди те злочине, и тај геноцид। Ми ћемо да признајемо да смо клали и убијали а остали ће да причају како су жртве ''Велико-српске'' политике? Уозбиљимо се, и отворимо очи, ујединимо се и престанимо да ћутимо। Устанимо против неправде, и не дозволимо да други пишу нашу историју। На жалост, има и Срба изрода који то чине, по налогу својих западних господара।
Жао ми је свих жртава, и залажем се за то да се сви одговорни казне, али не и за то да се кажњавају само Срби, и да се Србима приписује нешто што нису учинили, и да им се намећу неки термини који се нису десили।
Сребреница- злочин да, геноцид не।
И то, злочин из слепе освете а не из неких других разлога।
Срби који су се налазили у редовима Војске Републике Српске, били су Срби чији су преци страдали од предака тих истих муслимана, који су се налазили у редовима усташких кољача। Замислите како је било некоме коме су муслимани убили жену, дете, маму, тату, да ли је свако такав могао да прашта и да се судржи? Неко је могао, неко није। У свима њима се рађала жеља за осветом, али су неки у њој претерали।
Исто важи и исто мислим и за све остале злочине који су почињени од стране Срба над муслиманима и Хрватима, и над Албанцима। Ти осветнички злочини су ништа према геноциду који је почињен над Србима у २०। веку। Да не почињем сад опет од Козаре, Јасеновца, Јадовна, Олује, Бљеска и даље।
Слава свим недужним жртвама!
Дакле, у Сребреници се јесте десио злочин। али питање је да ли је то био толико масован злочин да се прогласи за геноцид? Да ли су узроци тог злочина етничко чишћење, шовинизам? НЕ!
Прво, присетимо се ко је први и из којих разлога починио злочине и Сребреници। Сви сте чули за Насера Орића, и знамо да је ослобођен оптужбе од стране Хашког трибунала।
Зашто нико не терети Орића за злочине које су починили његови људи у околини Сребренице, где је страдало хиљаде недужних Срба? По њиховој теорији муслимани су током целог рата били хумани и лепо поступали са Србима, а Срби су те исте муслимане клали и убијали। Сви смо сведоци неправде која се врши над Србима у последњих можда и १०० година, да не крећем сада од Првог, Другог светског рата। Ми треба да осудимо злочине у Сребреници, али постоје неки други злочини, злочини геноцида, који нису признати и чији починиоци ћуте и оптужују Србе за геноцид।
Постоји ли декларација о Јасеновцу, Јадовну, Козари, Сајмишту, Олуји, Бљеску? Наравно да не, а наша држава уопште не ради ништа поводом тога да осуди те злочине, и тај геноцид। Ми ћемо да признајемо да смо клали и убијали а остали ће да причају како су жртве ''Велико-српске'' политике? Уозбиљимо се, и отворимо очи, ујединимо се и престанимо да ћутимо। Устанимо против неправде, и не дозволимо да други пишу нашу историју। На жалост, има и Срба изрода који то чине, по налогу својих западних господара।
Жао ми је свих жртава, и залажем се за то да се сви одговорни казне, али не и за то да се кажњавају само Срби, и да се Србима приписује нешто што нису учинили, и да им се намећу неки термини који се нису десили।
Сребреница- злочин да, геноцид не।
И то, злочин из слепе освете а не из неких других разлога।
Срби који су се налазили у редовима Војске Републике Српске, били су Срби чији су преци страдали од предака тих истих муслимана, који су се налазили у редовима усташких кољача। Замислите како је било некоме коме су муслимани убили жену, дете, маму, тату, да ли је свако такав могао да прашта и да се судржи? Неко је могао, неко није। У свима њима се рађала жеља за осветом, али су неки у њој претерали।
Исто важи и исто мислим и за све остале злочине који су почињени од стране Срба над муслиманима и Хрватима, и над Албанцима। Ти осветнички злочини су ништа према геноциду који је почињен над Србима у २०। веку। Да не почињем сад опет од Козаре, Јасеновца, Јадовна, Олује, Бљеска и даље।
Слава свим недужним жртвама!
Пријавите се на:
Постови (Atom)
