Историја је показала да је идеја о уједињењу, слози и јединству јужнословенских народа била једна од највећих заблуда. Ово се односи и на монархистичку и на Титову комунистичку Југославију.
Идеја о формирању Југославије је настала код појединих Срба, након ратова против Турака и стицања независности и признавања државе на Берлинском конгресу 1878. године. Срби, понесени успехом против Турака, долазе на идеју да ослободе ''осталу словенску браћу'' која су још под Турцима и Аустро-угарима. Срби, који су у Првом светском рату понели велики терет, дали велике жртве, формирају Југославију и жртвују своју независност и своју борбу за ''браћу'' Хрвате и Словенце. Хрвати и Словенци су се борили у Аустро-угарској војсци, и сво њихово врховно политичко и црквено вођство је било за рат против Србије. Хрватски и словеначки бискупи позивају своје сународнике да пођу у ''свети рат'' и у кажњавање ''безбожника'' (Срба). Али им Срби то враћају то тако што ће са њима оформити заједничку државу и тако што ће све бивше аустро-угарске војнике, Хрвате и Словенце примити у своју војску и признати им чинове. Да није Српска војска кренула према јадранској обали, Италија би добила територије које су јој обећали Енглези Лондонским уговором.
У новоформираној Југославији се води кампања против Срба. Нова Југославија се назива ''великосрпском'' Срби се оптужују да врше терор над свим осталим народима Југославије. Ту настаје први пут та чувена теорија о ''великосрпској хегемонији'' коју ће касније у својој пропаганди користити усташе и комунисти. 1929. настаје усташки покрет под именом УХРО (Усташа- хрватска револуционарна организација) који се залаже за независну хрватску. Вођа овог покрета, Анте Павелић је у добрим односима са вођом пробугарског македонског покрета ВМРО (Внатрешна македонска револуцинарна организација). У емиграцији се јављају и словеначки и црногорски сепаратисти. Комунистичка партија Југославије, која је забрањена у краљевини Југославији, такође ради на њеном разбијању и ступа у контаке са усташама. И усташе и комунисти воде пропаганду о ''великосрпском терору''.
Занимљиво је да на разбијању Југославије радили хрватски, словеначки, црногорски и македонски сепаратисти, а да није постојао ниједан српски покрет који се залагао за расформирање Југославије и за независну Србију.
Затим долази Други светски рат у којем имамо два покрета који се боре за Југославију. Равногорски, монархистички покрет, који се бори за рестаурацију краљевине Југославије, и комунистички који се бори за Југославију, и малу Србију.
Хрвати се захваљују Србима за то што су их увели у Југославију, масовним клањима, концентрационим логорима, покрштавањем и протеривањем са територије њихове квази државе НДХ. Усташки покрет стаје уз Хитлеров рајх, док странка која има највише присталица код Хрвата, ХСС остаје ''неутрална'', она ћути и чека да види какав ће бити исход рата, да зна на чију страну да стане. Словеначки, црногорски, албански и македонски сепаратисти стају такође уз окупатора. Опет, Срби немају покрет који се залаже за независну Србију и који не жели Југославију.
Зашто? Очигледно Срби желе Југославију јер је то једини начин да сви Срби буду у једној држави.
Са друге стране, Тито, ради на разбијању Србије у новој Југославији.
Он доноси декрет којим забрањује повратак прогнаним Србима на Косово и на њихова имања досељава Албанце из Албаније. Он уводи аутономију Косову и Метохији и Војводини, ствара црногорску, босанску и македонску нацију. Све територије са већинским српским становништвом улазе у састав Босне и Херцеговине и Хрватске, пре свега Барања која је заједно са Бачком, Сремом и Бачком приступила Србији 1918. године.
Срби опет губе у једном рату, иако је више од 80% партизанског покрета чинило српско становништво, Срби из овог рата излазе као губитници. У новој, комунистичкој Титовој Југославији се води парола ''братства и јединства'' и равноправност свих нација.
То није могла бити никаква равноправност, јер је стваањем нове државе највише изгубила Србија. Тито је поставио одличан темељ за ратове 1990-1995. одличан темељ за формирање независних држава Хрватске, БиХ и Словеније. У ратовима деведесетих Срби ће опет изгубити. Босански Срби ће једино успети да се изборе за аутономију и формирају републику Српску, док ће крајишки Срби изгубити, јер ће њихова замишљена држава СА Крајина доживети пропаст. Хрватска ће бити очишћена од Срба, те ће тако од 1.800.000 Срба колико их је било у Хрватској 1941. остати само 200.000 колико их има по попису из 2001. Где је нестало милион и по Срба? Зар није логичније да се број Срба од 1941. повећао него да се смањио?
Зар то није очигледно етничко чишћење?
И опет, након крвавих ратова 1990-1995. Срби опет у заједници са Црном Гором формирају Југославију, која ће трајати до 2003. године када појам Југославија заувек нестаје са сцене.
Последње зло које је задесило Србију је губитак Косова 2008. године, и формирање квази државе од стране албанских сепаратиста ОВК под патронатом НАТО пакта.
Дакле, Срби су највише изгубили својом политиком ослабађања ''словенске браће'' и формирањем заједничке државе. Србија је данас све мања и мања, али и даље постоје они који заговарају Југославију, којима не смета независно Косово и који желе независну Војводину.
Дакле, Југославија једна велика заблуда.
Нема коментара:
Постави коментар