Ситуација у Србији ме подсећа на сцену из драме Семјуела Бекета ''Чекајући Годоа''.
Наиме, јунаци ове драме су Естрагон и Владимир, клошари и бескућници који време проводе бесциљно лутајући, и чекајући Годоа, особу коју никада нису видели и која је плод њихове маште.
Бекетова иронија је генијална. Он исмева култ веровања у долазак Месије, који ће спасити свет. Зашто то мене подсећа на ситуацију у Србији?
Зато што се у Србији чека Годо, односно наш Годо није особа, већ је наш Годо оно што нам власт обећава већ дуже време.
Естрагон и Владимир лутају бесциљно чекајући Годоа који ће им донети спас.
Српска власт влада бесциљно нечекајући ништа и лажући народ да ће спас стићи у виду помоћи са запада, односно након што приступимо Европској Унији.
Народ у Србији је попут Естрагона и Владимира.
Он као та двојица ''слепаца'' не чини ништа за своје добро, већ упорно чека спас који нам обећавају људи на власти.
Има смисла, зар не?
Нема коментара:
Постави коментар