Други део:
Тито између Хрвата и Немаца.
У првом делу овог мог рада под насловом ''Како су комунисти добили рат у Југославији'' писао сам о интересима великих сила и њиховом уделу у победи снага партизанског покрета. У другом делу, покушаћу да анализирам Титову политику према немачким нацистима, хрватским усташама и домобранима, пошто и то сматрам важним фактором победе партизанских снага над покретом ђенерала Драгољуба Михаиловића.
Кренимо само од тога шта је био циљ партизанског покрета и саме КПЈ. Циљ сваке политичке партије је долазак на власт, а многе од њих ће се у томе користити свим дозвољеним и недозвољеним средствима. Комунистичка партија Југославије се ни у чему не разликује од осталих политичких партија по том питању. Чланови комунистичке партије су углавном били људи које није занимала ни традиција, ни култура, ни обичаји, ни религија сопственог народа. За њих је постојала само једна култура, само један обичај, само један Бог а то је- Комунистичка партија. Комунистима није било важно ко ће им помоћи у остваривању њиховог циља, а југословенски комунисти су предњачили у томе. Још пре почетка Другог светског рата, они су се у иностранству састајали са представницима сепаратистичких покрета, пре свега усташким, ВМРО, црногорским зеленашима… Основни циљ им је свима био исти- рушење краљевине Југославије, само су им идеје уређења државе биле другачије. Њихова пропаганда састојала се у томе да се све нације у Југославији прикажу као жртве ''великосрпске'' политике, те су тај став преузели и комунисти. Сами оснивачи КПЈ, Филип Филиповић, Сима Марковић, Петко Милетић нису се слагали са антисрпском политиком коју им је наметала Коминтерна, те су сви под разним изговорима ликвидирани. Коминтерна је одлучила да на њихова места постави људе антисрпски расположене, а један од њих је био и Јосип Броз Тито. Схватили су да би подржавањем сепаратистичких покрета извукли велику корист, која би има помогла у остваривању њиховог циља. Примера ради, на 4. конгресу КПЈ у Дрездену, 1928. године, донета је резолуција о националном питању у Југославији, и између осталог је речено да комунисти треба да подрже Косовски комитет на Косову и Метохији:
''Партија зато изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије с албанским национално-револуционарним покретом у лицу Косовског комитета и позива радничку класу да свестрано помажу борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију.'' [1]
Међутим, када је рат започео, схватили су да би отворена сарадња са својим предратним ''савезницима'' донела лошу репутацију у народу и одбијање грађана Југославије, највише Срба, да ступе у редове партизанског покрета. С друге стране, Срби, као најбројнији народ у Југославији, били су им најпотребнији, с обзиром да су од њих могли мобилисати највише људства. С тога су морали да се прикажу Србима као ослободиоци. Њихов план је био да Србима ''угурају'' у главу теорију да су они за сво време постојања Краљевине Југославије угњетавали друге народе, те да је сада време за ''братство'' и ''јединство''. Са друге стране, наставили су своју предратну пропаганду о томе да су остали народи Југославије под српским јармом, те да ће их ослободити од ''великосрпског хегемонизма''. Тито је водио такву политику, где је муслиманима и Хрватима, који су се налазили у редовима формација које су чиниле монструозне злочине над Србима, просто ''гледао кроз прсте'' те их ослобађао казне. На тим темељима је настала нова Југославије, прожета теоријом о ''братству'', ''јединству'', верској и националној ''толеранцији''.
У априлском рату комунисти нису активно учествовали као војна формација, али су њихови симпатизери вршили саботажу краљевске војске. Пошто је на снази био споразум између Совјетског савеза и Хитлерове Немачке, тако и југословенски комунисти нису сматрали немачке окупаторе непријатељима. Све до 22. јуна и почетка операције ''Барбароса''. Након тога, они издају проглас и позивају све народе Југославије у борбу за ослобођење. Тим актом показују да су одједном постали непријатељи са Немцима само због тога што је то исто постао и Совјетски савез. Опет, то је и по њих добар потез, са обзиром да народу треба да се представе као ослободиоци. Ипак, на територији Србије, више успеха је имала ЈВуО. Покрет ђенерала Драгољуба Михаиловића имао је добро упориште у народу, пошто су се позивали на стару српску традицију герилског ратовања и истицали потребу за рестаурацијом монархије. Народ је у Србији био већински опредељен за четнике, те стога комунисти ту нису имали значајније успехе. Њихове снаге ће учествовати у устанку који је избио 1941. године, те ће у неким нападима раме уз раме са четницима водити борбе против окупатора, док ће у неким ситуацијама повлачити своје одреде са фронта и остављати четнике ''на цедилу''. Након велике немачке офанзиве и слома устанка крајем 1941., Тито се са својим штабом повлачи у Рашку, а потом и у Босну. Њима борба са Немцима тешко пада, и они је схватају као нужност а не као потребу. Они нису учествовали у устанку због тога што име било стало до народа, због тога што су са њим саосећали, једини разлог је то што су се морали сврстати на страну оних који желе борбу, јер би у супртоном минимализовали своје шансе за успех. Подизањем устанка у Србији, они су изгубили ионако мали углед у народу, јер су те акције изазвале велик број жртава. Тито је увидевши то, знао да се мора прећи на други терен, и користити друга тактика.
Већи део рата Тито ће са штабом провести на територији НДХ, где ће и мобилисати највише бораца. Наиме, комунисти су од почетка борби и устанка Срба против усташког терора, гледали да придобију народ на своју страну, представљајући се као борци за њихову слободу. Опет, они не стају на страну прогоњених због својих осећања, већ из своје користи. Највише бораца Титовом покрету дале су територије попут Лике, Баније, Кордуна, Славоније и западне Босне, територије где су Срби масовно страдали од усташа. Ту је Титова тактика имала успехе. Људи који су у рату изгубили све, нису водили рачуна о томе да ли ће њихове акције донети ишта добро или лоше остатку народа. Политика их није занимала већ само егзистенција. Поред тога, комунисти су народу обећавали боље услове за живот и економске и привредне реформе.
Поставља се питање како су партизанске снаге успеле да се одрже на територији НДХ услед толиког броја непријатеља? Ако се зна да су поједини четнички команданти правили компромисе са Немцима, Италијанима и властима НДХ, да би се очували и спасли народ, како је партизански покрет успео да се очува? Јавна сарадња врха покрета са усташама и Немцима, знатно би урушила углед партизанског покрета и довела би до осипања трупа. Први разлог је политика сталног истицања карактера ''ослободилачке'' војске и ''антифашизма'', а други је то што су чланови покрета преговоре вршили у тајности. У јеку устанка, њима преговори нису били потребни, међутим, како су Немци заједно са усташама успели да устанак умире, услови за опстанак су били све тежи. Нема сумње да је долазило до нагодби и компромиса.Шта више, постоје подаци да је долазило и до сарадње. Први пут се тако нешто десило марта 1942. године у источној Босни, када су према извештају немачког генерала Бадера, партизанска 1. Пролетерска дивизија и усташка Црна легија, водиле заједно борбу против четника Јездимира Дангића. Послератни кругови историчара су тврдили да је то била случајност, да су четнике у исто време напали и партизани и припадници Црне легије.
Немачки генерал Бадер је 31. марта извештавао:
'' На подручју источне Босне борба између Срба и Хрвата даље се заоштрила. Усташе, домаћи партизани, муслимани и, на крају, банде које су се пробила из Црне Горе боре се раме уз раме против српских снага под Дангићем.'' [2]
У извештају генерала Бадера од 10 априла стоји:
''Четничка група Дангић је јако разбијена у борбама са хрватском војском и усташама у сарадњи са комунистима тако да Дангић сада може да постигне само локалне успехе.'' [3]
Занимљиво је да је Тито, баш пред овај период када Бадер наводи да је било сарадње између партизанских снага и усташа, често извештавао Коминтерну о томе да има мањка наоружања.
5. марта 1942. он извештава Коминтерну:
''Нама недостаје муниције и ратног материјала због непрекидних борби. Молимо пошаљите хитно помоћ- ситација је озбиљна за наше јединице због недостатка ратног материјала. Ми сваке ноћи чекамо ваше авионе на Дурмитору. Вријеме је сада код нас лијепо. Валтер.'' [4]
Такође, Тито се жалио на исто и 18. марта у свом извештају Коминтерни:
''Код нас је ситација критична због недостатка муниције. Молимо учините све да нам се пошаље муниција и ратни материјал. Јавите можемо ли се надати и када. Валтер.'' [5]
Извесно је да им је била потребна муниција за борбу, те је то још један разлог више за ступање у сарадњу са усташама. Титова јасна намера за ово подручје се може видети већ и из његовог наређења од 8. фебруара 1942. године:
''Сви одреди треба да усагласе своја дејства, а то је: да се територија Источне Босне очисти од четника и буде ван сваког четничког утицаја.'' [6]
Дакле, како је његов план подразумевао само једно, чишћење Источне Босне од четника, то је још један разлог више да поверујемо у сарадњу са усташама. Извештаје од стране четника у овом периоду за источну Босну нисам успео да пронађем. Наиме, Немци су за време своје протуофанзиве заробили архиву Дангићевог штаба, те је она однешена у Београд. Одређен део те документације је могуће добити на увид, али одређен део није, јер се налази под заштитом Немачке службе безбедности. Једино сведочење о овом периоду у источној Босни даје нам књига Душана Трбојевића ''Церско-мајевичка група корпуса''. Трбојевић у својим мемоарима наводи борбе између четника и усташке Црне легије, које су се одиграле марта 1942. По Трбојевићевим тврдњама, по преласку Дрине, Рачићев Церски корпус је одмах укључен у борбе, те је мајор Јездимир Дангић средином марта наредио да се убаце у простор испред Хан-Пијеска, и тако зауставе надирање усташке Црне Легије. План је био следећи: требало је увести усташе у заседу, у сам град, а затим га опколити. Међутим, четници нису успели да победе усташке снаге, а спречени су у томе од стране комуниста. Наиме, половином марта одједном су се у штабу Драгослава Рачића појавили Влада Зечевић и Ратко Мартиновић, бивши четници који су приступили партизанском покрету крајем 1941. године. Тражили су од Рачића да се и они укључе у борбе са усташама. Рачић је прозреши њихове намере одлучио да их пребаци у једно село у околини да се одморе, док они не заврше борбу са усташама. Комунисти су затим прешли у Власеницу. Тражили су од четника да напусте Драгослава Рачића, и придруже се њима. Рачић је затим одлучио да повуче своје снаге и супростави се комунистима. Комунисти су напали четнике у селу Мрзло поље, и након вишечасовне борбе победили су четнике, док су заробљенике стрељали. Комунисти се затим повлаче у правцу Босанске крајине, а усташе из Хан-Пијеска улазе у Власеницу, из које су се претходно повукли партизани, те чине страшне злочине. Трбојевић наводи да је било очигледно да је постојао некакав договор између партизана и усташа, са обзиром да су се ''мимоишли не опаливши ни метка.'' [7] Сагледавајући Бадеров извештај и сведочење Душана Трбојевића, поклапају се и датуми а и догађаји за које они тврде да су се десили. Послератна литература је описала догађаје на сасвим други начин, приказујући партизане у сасвим другачијем светлу, а четнике потпуно изједначила са усташама.
Већ августа 1942. године, Тито шаље свог представника Маријана Стилиновића у Загреб, ради договора са Немцима. Стилиновић је разговарао са немачким генералом Глезом фон Хорстенауом, те се наводи да је фон Хорстенау понудио партизанима једну неутралну територију на којој би они били стационирани, а Немци би их толерисали. За узврат, партизани би дозволили Немцима природну екслоатацију њихових територија. Следећи преговори одиграли су новембра исте године, а на тим преговорима је договорена размена заробљеника. На преговорима су са немачке стране учествовали: инжењер Ханс От, капетан Ханс Хејс, официр за војну привреду, и Алфред Хајнрих, специјални референт Ајнзац-командне полиције и службе безбедности у Сарајеву, а са партизанске стране нашли су се Владимир Велебит (под псеудонимом Владимир Петровић) и капетан Миховил Тартаљи Миша. [8]
Све до операција Вајс, партизани су успели да одрже своју ''Бихаћку републику''. Непосредно пред операцију Вајс, у Титов штаб дошао је Павелићев министар Никола Рушиновић. Сврха његовог доласка била је та, да обавести Тита о предстојећој операцији која ће бити уперена против њега. Комунисти су овај састанак вршили у тајности, али је за њега сазнала италијанска команда у Шибенику. [9]
''Бихаћка република'' успела је да опстане најдуже од свих комунистичких творевина, што је веома чудно с обзиром на њен положај. Наиме, ова територија се простирала од прилаза Карловцу и Загребу све до река Босне и Неретве и захватала је 50. 000 км2. Трајала је од новембра 1942. године, када су партизани заузели Бихаћ, па све до краја јануара 1943. године, када су га напустили пред налетом Немаца. Усташе нису покушавале да је сруше, а како видимо расформирана је тек током операције ''Вајс'' коју су покренули Немци.
Након пада ''Бихаћке републике'' уследило је повлачење партизанских снага према Неретви. Почетком марта, партизанске снаге су се нашле у веома тешкој ситауцији. Наиме, они су срушили мостове на Неретви, видећи да их са друге стране чекају четници. Назад нису могли, с обзиром да су из тог правца надирали Немци. Титу није преостало ништа друго, него да покуша да направи споразум са немачким трупама. Формирана је делегација коју је предводио члан Политбироа Централног комитета КПЈ и Врховног штаба, Милован Ђилас, а поред њега чинили су је још Владимир Велебит и Коча Поповић. 11. марта, стигли су у Горњи Вакуф, где су их очекивали прелиминарни разговори са представницима немачке 717. дивизије. Партизански представници су тражили наставак сарадње у виду размене заробљеника, признавање НОП-а као легалне и зараћене стране и обуставу непријатељстава. Предлоге партизанских представника забележио је мајор Барт, а између осталог, у писменој забелешци стоји да ''Команда НОВ Југославије сматра четнике главним непријатељима.'' [10]
О овим прелиминарним преговорима обавештена је и немачка команда у Загребу, те је пуковник Пфапфентроп, официр у штабу Немачког опуномоћеног генерала у Загребу сачинио забелешку. У 4. тачки стоји:
''Они (партизанска делегација- прим. аут.) изјављују да се не боре против хрватске државе, и ни у ком случају против Немаца, већ искључиво против четника. Они су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег ми укажемо, па исто тако и против Енглеза приликом искрцавања. Ови паралментарци не носе совјетске звезде на капи већ ознаку ''М'', која вероватно треба да значи ''Мачек''. [11]
Дакле, суштина ових преговора није била у размени заробљеника и признавању ''НОП-а'' као зараћене стране, већ је у питању било нешто друго. Наиме, период ''Битке на Неретви'' је период када су западне силе још увек на страни ђенерала Михаиловића, који у то време очекује њихово искрцавање, и управо из тог разлога концентрише своје снаге у јадранском залеђу, а пошто се Тито нашао у незавидној ситуацији, гоњен од Немаца, и ишчекиван од стране ЈВуО, морао је да ''балансира'' и прави било какав компромис, повољан по њега.
Врховна команда ЈВуО је сазнала за ове преговоре, преко мајора Војислава Лукачевића, убаченог под лажним именом у немачки штаб, те је ђенерал Михаиловић о томе и обавестио Лондон.
По наводима из ''комунистичке литературе'', операција Вајс се завршила избијањем партизана на Неретву. Наиме, постоји дилема да ли су Немци стварно пустили партизане да избију на Неретву због споразума који је начињен, или је то био део операције Вајс?
Немци су се прибојавали да не би дошло до удруживања партизанских снага са јединицама ЈВуО, приликом искрцавања западних сила на Јадрану, али до тога није могло сигурно доћи, јер су обе стране биле ''заклети непријатељи''.
Ипак, преговори нису помогли Титовим снагама, јер су оне, након преласка Неретве и продора према Србији, ускоро поново враћене назад, услед немачке операције '''Шварц'', и отпора који су им пружили четници.
Занимљив је податак, да је до већих преговора поново дошло јесени 1943. године. Занимљиво је, јер, у том периоду западне силе већ увелико помажу Титов покрет, те је можда логично да њему више не треба никакав компромис са Немцима?
Наиме, као иницијатор ових нових преговора наводи се немачки посланик у Загребу, Зигфрид Каше. Он је код министра спољашњих послова Трећег рајха, Јоакима фон Рибентропа, покренуо питање обнове веза са Титом::
'' С обзиром на садашњу ситацију, молимо да се преиспита став према Титовим партизанима... Хрвати ће у својим прогласима загарантовати амнестију свима онима који су из националних разлога.... против Италијана отишли у шуме. Наша ће војска и сама овако поступити. Осим тога било би потребно да се, уз најширокогрудније тумачење појма ''из националних разлога'', овако уради и у Словенији и Црној Гори. Уколико би и преко свега тога било могућно да се с Титом ступи у контакт, ја бих био за то да се искористи свака шанса која би могла да доведе до обуставе борбе коју он води против нас''. [12]
Са немачке стране, преговоре је водио инжењер Ханс От, а партизане је представљао Маријан Стилиновић. Овога пута тачке споразума су, поред размене заробљеника, биле и експлоатација партизанских територија од стране Хитлерове Немачке, а помињало се и примирје, односно план је предвиђао повлачење партизана на једну територију, која је ван ширег интереса Немаца.
О преговорима Ота и Стилиновића, Каше је оставио забелешку, у којој између осталог каже:
''Господин Ото ми је реферисао 26. и 27. новембра 1943. године, о својим последњим разговорима са Титовим комесаром Жуњаревићем. Овај је поновно покренуо питање склапања примирја... От је са Жуњаревићем договорио да се средином децембра поновно сретну у Титовом главном штабу ради даљих преговора о размени заробљеника. Ван сумње је да су партизани за овај одлазак Ота у њихов штаб заинтересовани и из других разлога. Те разлоге требало би тражити у њиховој тежњи да на неки начин дође до успостављања мира''. [13]
Каше још додаје да су От и Стилиновић водили такође разговор о
- откупу 9-10 хиљада коња за потребе немачке војске на територији ''угроженој'' од партизана.
- О извозу већ посеченог дрвета и спремног за експорт са партизанске територије.
- О отпреми хлора из Електро-Босне за немачку фармацеутску индустрију. [14]
Да ли је у питању поново Титово ''балансирање'' или немачка подвала, у сваком случају, обостране користи су из ових преговора имали и једни и други, а наравно, све на штету ЈВуО.
Као што је поменуто у Кашеовој забелешци, ''да Хрвати гарантују амнестију свима онима који су у шуму против Италијана отишли из националних разлога'', у реалности се то на неки начин обистинило, али је ствар била обрнута. Припадници домобранских и усташких јединица су, како се рат ближио крају, све више приступали Титовом покрету. Тито је, како сам већ навео, водио политику ''гледања кроз прсте'' онима који су чинили геноцид, те примање домобрана и усташа у своје редове њему није представљало проблем.
Масовни су примери преласка усташа и домобрана у партизане, а о томе је најопширније писао највећи познавалац тематике Другог светског рата у Југославији, Милослав Самарџић. Он у својој књизи ''Ђенерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, том 3'' наводи десетине примера прелажења Хрвата, из домобранско-усташких јединица у партизанске редове. [15]
Као још један пример, послужила ми је књига Угљеше Крстића ''На сремском фронту затишје'', који наводи како су се на фронту одједном појавили ''југословенски војници са све новом опремом'' те им је комесар рекао да су то ''Југословенски војници заробљени на Источнном фронту, који су дошли да се боре за нову Југославију'' ! Наравно, реч је о хрватским легионарима, под командом Марка Месића, познатог усташе. [16]
Пошто је немогуће да су Титове снаге рат добиле саме, тј. уз помоћ западних ''савезника'', из приложеног се види и улога Титових преговора са Немцима, као и примања усташа и домобрана у своје редове. Због тога је важно писати на ову тему, и разоткрити истину трагедије Другог светског рата на нашим просторима.
Вања Узелац
Извори:
1-Станко Равић, Расија у Пламену- 36,
2,3 - Др Вељко Ђурић, Мајор Дангић- 54-56.
4,5- Момчило Стефановић- Потпис Тито, 59-63.
6- Милослав Самарџић- Ђенерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета том I, 265.
7- Душан Трбојевић, Церско-мајевичка група корпуса, 59-62.
8- Мишо Лековић, Мартовски преговори, 48.
9- Милослав Самарџић, Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, 25.
10- Мишо Лековић, Мартовски преговори, 90.
11- Мишо Лековић, Мартовски преговори, 93.
12- Васа Казимировић, Немачки генерал у Загребу, 170.
13- Васа Казимировић, Немачки генерал у Загребу, 174-175.
14- Васа Казимировић, Немачки генерал у Загребу, 175.
15- Самарџић у поглављу ''Хрвати мењају страну, уз чак 30 фуснота наводи десетине примера мењање стране, односно преласка Хрвата из домобрана и усташа у партизанске редове. Видети, Мислосав Самарџић, Ђенерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, том III. 180-189.
16- Угљеша Крстић, На сремском фронту затишје, 50-52.
