Само Слога Србина Спасава- или Сеоба?

Творца узречице ''Само Слога Србина Спасава'' треба прогласити најмудријим човеком на овим просторима. Ма, у целој Европи, мудријег и од Аристотела, Платона, Хегела, Канта....
Као да је знао шта ће се десити са Србима у будућности, па им је створио ову изреку. Изреку која би требало да нас опамети, и да нам укаже зашто пропадамо. Докле ћемо више да се делимо браћо Срби? Докле?
Бој на Косову има две верзије. Има ону верзију, где Вук Бранковић издаје Цара Лазара и Срби зато губе битку, и има ону верзију да су Срби победили а Турци после искористили борбу српске властеле за власт, и завладали Србијом. И у једној и у другој верзији, кривац за пропаст је Српска неслога! Не слога Вука и Лазара, и неслога српске властеле. Па докле ћемо више да се делимо? На Обреновиће и Карађорђевиће, на четнике и партизане (у новије време Љотићевце, Недићевце), на оне који желе у ЕУ и оне који не желе... О нашој неслози довољно говори податак колико тренутно имамо странака у држави? Зна неко? Па, ја знам за 500!?!?!!? Није ли превише? Непријатеља српства је пуно, јачи су и спремни за своје циљеве, а ми смо и даље несложни. Зато, ''СВИ ЗАЈЕДНО НА ОКУП РАДИ ОДБРАНЕ СРПСТВА''!!
Ставио сам у наслову ''или Сеоба?''. Ово ми је једном приликом рекао мој отац :''Нас изгледа само Сеоба спасава, друге нам нема. Нама је једини спас били сеоба''. Немојте мислити да он предлаже бежање или повлачење, већ само каже како јесте.
Тврди се да смо се доселили на Балкан, да смо дошли из Азије. Ето, и историја Срба почиње са сеобом. Ако је наравно тачна та тврдња да смо дошли на Балкан.
Морали смо да се селимо пред Турцима, па да бежимо од усташа, терали нас и шиптари са Косова, и тако даље..... Зато, треба променити наш грб, тј. изменити само значење 4С, који би изгледа требало да значи :''Само Сеоба Србина Спасава''. Јер нас је до сада само спашавала Сеоба. И ја сам сам жртва етничког чишћења, јер сам из родног Осијека, протеран преко границе, у Србију.

Милан Видојевић- Четврти рајх

Купих пре 3 месеца ову књигу, одлична је. Уколико вас занимају теорије завере, наука Трећег Рајха и слично обавезно прочитајте.
У књизи ће те наћи доста занимљивих ствари.
-Како су америчке обавештајне службе одводиле нацистичке научнике у САД, и затим их запошљавали у НАСА, ФБИ, ЦИА.
-Након завршетка рата, Хитлер и његови научници су живели у градовима на јужном полу.
-Ватикан је спашавао усташке злочинце.
-Пројетки владе САД-а, MKULTRA, MKSEARCH.
-Пројекат ''Philadelphia''.
И још много ствари у овој веома занимљивој књизи, наравно са све наведеним документима и изворима.

Ближи се Нова година...

''Све нам је ближа година нова, ући ћемо у њу пуни снова. А да ли ће нам се снови остварити, то ћемо још видети''.
Још пар дана до краја 2009. године, која је била веома занимљива за нашу државу. Било је веома занимљивих догађаја. Да на брзину зумирамо неке од њих.
Пошто сам велики љубитељ фудбала (а и да не започињемо одмах са политиком), прво ћемо се осврнути на успех наших фудбалера. Ко је још веровао да ће орлови бити први у групи испред Француске, Румуније и Аустрије? Па, пре квалификација мало ко, сада сви верују. Одличне игре наших орлића донеле су нам пласман на Светско првенство следеће лето, и тако смо други пут заредом успели да се квалификујемо на најмасовније светско такмичење.
Наши фудбалери су сада веома тражена роба на фудбалском тржишту Европе, Немања Видић је уврштен у тим света!!! Ало бре, тим света!!! Красића тражи Милан, Ивановића Реал, па људи постајемо светска фудбалска сила! У кошарци смо били вицепрваци Европе, након низа година без успеха, и ово је успех. Тенисери нам настављају да ''газе'', да не дужимо причу и у осталим спортовима смо у врху.
Е, сад политика.
Што се тога тиче, било је веома занимљивих дешавања.
Прво, препирка око статута Војводине, да ли је то сепаратизам или не? Па, тешко је питање. Можда ће тај статут донети бољи живот ''грађанима Војводине'' како воли да каже драги нам Ненад Чанак, али са обзиром ко га тражи. Па, ко? Странка која штампа пасоше на којима пише ''Република Војводина'', календаре на којима пише ''Република Војводина''', па чекајте људи? Зашто не отворе бутик, где ћемо сви моћи да купујемо артикле на којима ће писати ''Република Војводина''? Шала мала. Но, да наставим. Странка чији председник изјављује да је Србија окупирала Војводину, и тражи устав из 1974. који је Војводини донео неке одлике државности. Па, добро, благо њему. Мислим да ћемо се сви сложити да је било доста цепања Србије (још само фали да сваки срез буде држава, ја се одмах кандидујем за председника Републике Чантавир).
Укинули нам визе. Ма, то лавееее!!! Чим скупим пара идем за Беград. Лепо је то, само ко ће имати пара да путује? Лепо од наше ДемоНкратске владе, само нека сређују неке друге проблеме.
Тадић поднео кандидатуру за улазак Србије у ЕУ. Све зависи каквог сте мишљења, ја да вам кажем нисам за то да уђемо тамо. Прво, то нам неће решити све проблеме у држави. Друго, познато је какви су нам пријатељи Французи, Енглези, Немци....... Све је то некаква игра. Што се мене тиче бићемо ''вечно кандидат- никад члан'' драге нам ЕУ.
Држава формирала комисију за проналажење гроба Драже Михаиловића. Чекај, па кад је још то било? Па негде летос, и од тада нису ништа урадили! Уместо да траже гроб, они нам опет причају о Калабићевој издаји... Што се онда комисија не зове :''Комисија за проналажење издајника Драже Михаиловића''? Није више у реду да нам ђенерал лежи под земљом, да му се ни не зна гроб. Битно да се репризирају отписани.
Но, за Нову годину желим један Пежо 407, нови пасош, и једно сома евра, да могу да пропутујем мало по Европи....

Истина се сада права каже- где је Дража постављао страже

Полако на видело долази права истина о Другом светском рату на нашим просторима. Полако се расветљавају догађаји и личности. Захваљујући онима који су ту истину чували и носили са собом, наша деца ће моћи да знају праву истину. Да Дража није био ''издајник'' и ''сарадник окупатора'' већ први герилац Европе и истински борац за слободу српског народа. Да су четници били антинацистичка и антикомунистичка војска, а не фашистичка и издајничка. Историја нам је била наметнута из политичких разлога, а наметнули су је они који су хтели да сруше Србију, да разједине ионако већ разједињене Србе. Којима су политички интереси и лична корист били пречи од нашег народа. Титови комунисти, међу њима и наша браћа Срби комунисти...
И мени је драго да данас могу да читам како су четници ослободили Чачак, како је Ђујић спашавао Србе од усташа, како је Дангић ослободио скоро целу источну Босну.....
Драго ми је, и поносан сам на њих, што су показали се јуначки борили, што су показали јунаштво и храброст Срба. На жалост, показали су и неке лоше особине. Но, о томе други пут....
Важно је само да постоји неко ко ће нам преносити истину, о јунаку и витезу нашем- Чича Дражи.

Голгота Ливерпула

Једна од најгорих сезона у последњих пар година, задесила је ФК Ливерпул. Пре почетка сезоне се причало о титулу а сада је та титула далеко 12 корака, исто толико бодова заостатка за водећим Челсијем. У прошлој сезони Ливерпул је доживео само 2 пораза у целом првенству, а ове године у 19 кола их је већ 7! Ливерпул мора да стрепи да ли ће уопште и играти европска тамичења, а не да ли ће коначно узети титулу. После срамотног испадања из Лиге шампиона, већ у групном такмичењу, једина нада остаје Ф.А. Куп, мада је питање могу ли Рафини момци и ту да конкуришу. Шта рећи када ова екипа губи мечеве од просечних тимова као што су Фулам, Сандерленд, и екипа које се боре за опстанак! Ништа, само се чудити и запитати се када ће доћи до промена у клубу. И молити се да Рафа Бенитез пронађе неку магичну формулу, и спасе клуб.

И онда кажу да нисмо земља спорта?

И онда кажу да нисмо земља спорта? Не зато што је Нађа освојила ову награду, већ због тога што је ова година била обележена успесима српских спортиста. Да не набрајам сад редом све спортове, поменимо само Новака Ђоковића, Ненада Зимоњића, Ану Ивановић, Јелену Јанковић, Милорада Чавића, Нађу Хигл, Чабу Силађија, Ивана Ленђера...... Поменимо само наше кошаркаше вице прваке европе, рукометаше, одбојкаше, поменимо само фудбалере који су успели да се квалификују на Светско првенство 2010. у Ј. Африци....... И да не набрајам даље. И зар нисмо земља спорта?
Ето, Нађа Хигл је освојила награду за спортисту године, вала је и заслужила.

Укинули нам визе- и шта сад?

У последње време се много хвали наша вољена влада, која нам је донела ''слободу'' путовања по драгој нам и вољеној Европској унији. Хм, па лепо за њих. Тиме ће себи донети још коју годину своје владавине, а грађанима неће донети ништа. Само што смо слепи (не сви) па верујемо у све што нам л(к)ажу. Тј. донеће ономе ко има могућности да путује. Међутим, имамо ми већих проблема у држави. Стопа незапослености је све већа и већа, корупција се повећава (не смањује се), проблем Косова остаје нерешен. Омогућавање грађанима Србије пут у Европу нам неће запослити пријатеље, поправити путеве, убрзати возове...
Тако да им је ово само маска, да прикрију оно што се стварно дешава у Србији. Сви ће причати како нам је омогућен бесплатан пут у иностранство, а нико вам неће споменути да пола милиона људи у Србији нема посао, да воз који саобраћа на релацији Суботица-Београд касни у поласку 60 минута..... И слично.
Ах, зашто смо тако слепи и наивни? Не сви наравно....

Мартовски преговори

Дакле реч је о преговорима представника НОП-а са члановима немачког вермахта. (Простије речено преговори партизана и немаца)
Преговори су се десили 1943. године у марту.
Партизанска делегација на челу са Милованом Ђиласом, Кочом Поповићем и Владимиром Велебитом одлази у Горњи Вакуф да преговара са немцима.
Као разлог преговора наводи се тешка ситуација партизана, недостатак муниције, хране и санитета и велики број рањеника.
У ово време се одиграла битка на Неретви. Пошто су партизани у првом налету били разбијени, и видели да се неће извући лако, Тито шаље своју делегацију да преговара са немцима.
Партизани су Немцима рекли да они не виде разлог да се боре против њих, јер су њима једини прави непријатељи четници (ЈВУО).
Такође су тражили примирје, договор о ненападању и размену заробљеника.
Партизан су саставили један меморандум и предали га Немцима, а најспорнија је 3. тачка:
А)Да у садашњој ситуацији нема разлога због којег би немачки Вермахт вршио ратне акције против Народнослободилачке војске Југославије, поготово у светлу положаја, непријатеља и интереса обе стране-према томе, било би у интересу обе стране кад би непријатељства престала. У вези с тим, немачка команда и ова делегација требају одредити своје предлоге који се тичу евентуалне зоне и навести циљеве економских и других интереса.

Б)Народнослободилачка војска Југославије сматра четнике главним непријатељима.

То што су партизани тражили је и договорено. Обустављени су накратко сукоби Немаца и партизана, што је партизанима послужило да се пробију кроз обруч, и један део њихових снага стиже у Црну Гору, а други одлази у централну Босну.
Разменили су заробљенике, и ослобођена је Титова жена Херта Хас.
Партизани су такође нагласили Немцима да ће се борити против Енглеза и Американаца, ако се ови искрцају на јадранској обали.
Затим Ђилас и Велебит одлазе немачким авионом у Загреб да наставе преговоре са немачким изаслаником у НДХ, Зигфридом фон Кашеом и Глејзом фон Хорстенауом.
Каше је известио Берлин о преговорима и тражио склапање трајног споразума са партизанима.
Министар вањских послова фон Рибентроп је известио фон Кашеа и фон Хорстенауа да са бандитима нема преговора и да је некакав трајан споразум са њима не могућ.
То је крај ових преговора а размена заробљеника је настављена до краја рата.




Размена заробљеника између партизана и Немаца, у Босни 1942. године

Срби у партизанима- зашто?

Дакле, често наиђем на називање Срба у партизанима, изродима и издајницима. Да ли је могуће да је тако велик број Срба био у партизанима јер су комунисти или анти-српски настројени?
Почетком рата, КПЈ је била неактивна, не осуђујући окупацију. Шта више комунисти су учествовали у саботажи војске Краљевине Југославије. Тек након напада Немачке на СССР, долази наредба из Москве, да се крене у борбу. Тек тада комунисти издају прогласе о борби против окупатора и његових сарадника. 7. јула, у Белој Цркви, Жикица Јовановић-Шпанац, убија два Аћимовићева жандарма, који су додуше били у служби окупатору, али опет беспотребно, гледајући на то да су четници прву борбу имали против усташа(у Херцеговини, у јуну 1941. године, поп Радојица Перишић је повео Србе у напад на усташе). Овај акт комуниста се ни не може назвати борбем, већ обичним убиством. Те се тај акт славио као почетак два устанка, убиство два неважна жандарма. Након тога, комунисти су у своје редове попримили доста бандита, бивших заробљеника, плус чланови партије. Једине активности комуниста пре устанка ујесен, биле су убијање жандарма, спаљивање општина. У Србији, приликом устанка, ујесен 1941; комунисти су мобилисали људство, идући по варошима и држећи говоре о борби. Народу су партизани били непознати, али су им се представили као борци за слободу. Те је прво било свеједно, хоће ли се у четнике или партизане. Након, слома устанка, Тито одлази са својим штабом у Рашку(Санџак), и касније у Босну. Комунистима је био циљ преузети команду над устаницима. На територији Србије, то им није пошло за руком, али на територији НДХ јесте. Уклањањем виђенијих људи, и убацивањем својих људи у редове устаника, делимично су у неким крајевима успели да преузму команду над устаницима .Највећи број људи, Тито је окупио на територијама где су Срби масовно страдали од усташа. Дакле, Тито се потрудио да се злочини наставе, јер ће народ одлазити у шуме, те ће га тамо чекати Титови комесари, спремни да их мобилишу. Србе није занимала политика, већ само да опстану. Велик број Срба је био жељан освете за својим изгубљенима, убијеним од усташа и муслимана, те је њима било свеједно хоће ли њихове акције изазвати немачке одмазде. Дакле, Срби нису ишли у партизане због тога што су хтели комунизам, већ да би се борили, а Тито, колико је лукав био, искористио их је за своје циљеве, долазак на власт. Те се стога не може сваки Србин у партизанима назвати изродом и издајником, већ су то само добри људи у лошој(погрешној војсци). Једноставно су хтели борбу, а комунисти су били лукави, и од њих начинили партизане. А како су их натерали на борбу против четника? Пропагандом и лажима. У партизанском штабу, је била већа пропаганда против четника, него против Немаца, Италијана и усташа. Чак су комунисти и фалсификовали фотографије четника са Немцима и усташама, и показивали их народу и својим војницима. На жалост, Титов покрет је однео победу, али на јако прљав и непоштен начин. А на нашу жалост, Срби су чинили већину у партизанима. А подсетићу вас само реченице Рудолфа Арчибалда Рајса:''Чујте Срби, чувајте се себе.''

Недић и Љотић- Родољуби или издајници?

Често помињана тема у скорије време, је та да су Недић и Љотић били српске патриоте које су спашавале Србе, тако што су сарађивали са Немцима.

Око Недића се води велика дискусија и дилема. Наиме, Милан Недић је био човек по убеђењу патриота, помирио се са поразом, и одлучио се за сарадњу са Немцима. Током рата, организовао је пријем Српских избеглица са територије НДХ. Недићева политика је била:''Ред, рад и дисциплина'' и ред и мир у земљи. Недић је често протестовао код Немаца, због злочина усташа, балиста, муслимана над Србима. Чак је и претио оставком. На место претседника владе ''Народног спаса'', долази почетком септембра. Прича се да му је генерал Данкелман понудио испресецану мапу Србије, где је Србија била подељена између Мађарске, Бугарске, Албаније, НДХ, а Банат и Београд, који је преименован у ''Принц Еугенштад'', задржан у рукама Немаца. На то је Недић одговорио:''Нека незналице и неваљалци пљују по мом имену, и нека газе моју част, али неће усташе клати на тлу Србије, и неће се Мађари ширити по мом Опленцу, по мом Крагујевцу''. Те је након тога прихватио улогу претседника владе.1 Недић је надао да ће завести ред и мир у земљи, те је тако постао оштар противник комуниста и Драже Михаиловића. Лоша страна Милана Недића је та, што су припадници његове Државне страже, радили у логорима широм Србије, на Бањици, старом Сајмишту... Током целог рата, послаће у логоре велик број Равногораца, и мањи број комуниста. Српска Државна Стража послужиће припадницима ЈВуО, Дражиним четницима, као одличан магацин за набавку муниције, те ће многи одреди постати легализовани у редовима СДС-а- Тиме ће добити муницију, мада не баш најбољу, пошто су Немци Недићевим и Љотићевим трупама давали најлошије наоружање. Исто тако ће четници набављати многе корисне иформације, и вршити саботаже.

ЗБОР, је била прогерманска, и профашистичка странка, основана у Загребу 1935. године. Иако су Љотићевци увек истицали да немају никакве сличности и да се не угледају на фашизам и нацизам, није било тако. Њихова идеологија је узимала за узор и нацизам и фашизам, као први узор на нацизам, била је против јевреја.

Главне карактеристике програма и деловања ЈНП Збор су:

* сталешко уређење државе
* анти-комунизам
* веровање у постојање „јеврејске завере“
* југословенство
* патријахална и религијска традиција југословенских народа

Љотић је организовао одреде под именом:''Српски добровољачки корпус''. Љотићевцу су говорили да је краљ Петар за њих, само што је он британски заробљеник. Тако су водили пропаганду, и надали се да ће придобити народ на своју страну.
Љотићевци су били квислинзи у правом значењу те речи. Њихови одреди су били под командом Немаца, те увек слушали њихова наређења. У акцији су ишли само по наређењу Немаца. Под фирмом борбе против комуниста, Љотићевци су током целог рата водили борбе против четника, и мање окршаје са комунистима, пошто их није било у Србији до доласка Црвене Армије. Учествовали су раме уз раме са Немцима и Бугарима у операцијама против четника. У одмаздама '41, припадници СДК су надгледали стрељања грађана, и чак учествовали у прикупљању грађана за стрељање. 2. Такође су Немачким властима предавали имена Равногораца, и комуниста.


Недић је ипак имао удела у спашавању Срба, док Љотић није. Прво, Љотић није организовао помоћ за Српске избеглице као Недић, друго Љотић своје одреде није слао у Босну да се боре против усташа, додуше није ни Недић, али је Недић примао избеглице. Док су четници успевали да се убаце у редове СДС-а, са СДК то није било могуће. Љотићевци су били верни својим господарима Немцима, те би такве случајеве одмах пријавили. Док је одређен број припадника Државне страже, од почетка рата био наклоњен Дражи. Пример је пуковник Милан Калабић, отац Николе Калабића, стрељан након што је откривено да је наоружавао четнике.


Извори:
1-Документарна емисија Равногорска читанка, епизода 2, Црне шамије. РТС-ТВБ ''Вајат'' Београд 2002.

2-Светислав М. Максимовић-Они су нас убијали, ''Кораци'' Крагујевац 1990.

Робна Кућа- Битка на Неретви

Једна од епизода из емисије ''Робна кућа'', бави се снимањем највећег филма у старој Југославији, битке на Неретви. Филм је направљен по ''истинитим догађајима'' који су се десили за време такозване ''четврте офанзиве''. Наравно, филм је постао мит, и биће запамћен као најскупљи филм у историји Југославије. Поред најбољег домаћег глумачког кадра, у филму су глумили и страни врхунски глумци (Орсон Велс, Харди Кругер...). Плакат за филм је насликао Пабло Пикасо. О самом снимању филма погледајте у емисији.
Све је то лепо, али да ли је филм снимљен на основу истинитих догађаја?
Наравно да не. У филму је, како је то био обичај Титове власти, глорификован партизански покрет до максимума, док се највише блати Равногорски покрет (као и у осталим партизанским филмовима).
Партизани се приказују као изузетно храбри, поштени, уљудни борци, док су четници приказани као неспособна војска, сарадник окупатора.
Међутим, комунисти су заборавили да убаце доста тога у филм.
Рушење моста није био ''изванредан тактички потез'', већ паничан потез Тита, који је, видевши да са друге стране Неретве надиру четници, наредио да се мост хитно сруши.
Нема бојева за Невесиње, које је више пута освајано од обе стране (партизана и четника).
И заборавили су да ставе у филму како Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит одлазе у Горњи Вакуф, Сарајево и Загреб, на преговоре са Немцима и усташама.


1. део емисије
http://www.youtube.com/watch?v=QkHEs3sIFOc&NR=1

2. део емисије
http://www.youtube.com/watch?v=d5gEqh-gLxE

О устанку у Србији 1941.

Након априлског слома војске краљевине Југославије, и окупације државе, до већих борби на територији Србије дошло је тек ујесен 1941. У осталим крајевима, тачније на територији квази државе која је носила назив ''Независна држава Хрватска'' устанак је избио спонтано још у јуну и јулу, као реакција на злочине над Србима које су починиле усташе. У Србији је устанак букнуо ''планирано'', јер су припреме и организација за устанак почеле су још у лето, међутим са обзиром на ситацију и јачину непријатеља, није било повољно време за свеопшти устанак. Планирано, јер су оба покрета отпора, и четници и партизани планирали устанак. Четници су желели да сачекају повољнију ситуацију, док су комунисти упорно тврдили да са борбом треба почети што пре. То је било мишљење команданта тада војночетничких одреда Југословенске војске, Драгољуба Михаиловића- Драже, као и већине његових бораца. Уосталом, такво је било и Дражино наређење, да се Немци нападају само када се мора. Наиме, требало је чекати повољнији тренутак, када је успех сигуран и ситуација повољна, када Немци ослабе на другим фронтовима и почну да губе рат, за шта је Дража веровао да ће се десити брзо. До тада је требало развијати обавештајну службу, вршити саботаже и препаде, а на територији НДХ спашавати народ од усташког дивљања. Акције које би биле изведене против окупатора на територији Србије не би увек имале изгледа на успех, и непотребно би страдао народ, што се и испоставило тачним у каснијим борбама те године.
Међутим, комунистичка партија Југославије, на челу са Титом, желела је да са борбом крене што пре, јер је ''Совјетски савез ушао у рат, и стекли су се сви услови да се почне са борбом'' и јер ''колевка социјализма лије крв''. Наиме, до напада Хитлера на Совјете, 22. јуна и почетка операције Барбароса, комунисти у Југославији су били неактивни, шта више учествовали су у саботажи војске краљевине Југославије у априлу. Тек након раскида споразума (Рибентроп-Молотов) између Немачке и СССР-а, комунисти почињу да планирају борбе против окупатора. Међутим, у незавидној ситуацији нашли су се четници, којима није било у плану да се још крене са борбом, пошто нису били повољни услови за то. Дража је био свестан да је непријатељ јачи у свим погледима, и да би борба против њега у датом тренутку донела само невоље народу. У једној таквој ситуацији нашао се Звонимир Вучковић командант Таковског одреда (касније 2. Равногорског корпуса). Вучковић је хтео да одговори партизане од напада на Горњи Милановац, али је ипак знао да ће свако супростављање њиховом нападу, или изостајање четника из те борбе бити штетно и кобно по њих. Вучковић наводи да се нашао у дилеми на коју му је било тешко наћи одговор. ''Упоређујући три једино могућа решења, било ми је одмах после првог узбуђења потпуно јасно шта треба чинити. Није могло бити ни мало сумње да би смо претрпели велику штету ако у тој фази нашег организовања останемо скрштених руку и по страни. Моћна пропаганда партизана не би имала ни мало муке да убеди народ да су они једини борци за слободу. Само за тренутак помислио сам на могућност да се негде испод Горњег Милановца поставим са одредом између партизана и Немачког гарнизона. Резултат такве акције несумњиво би нам куди и камо више шкодио. Партизани би успешно искористили тај поступак да нас народу прикажу као немачке сараднике. С друге стране, сигуран сам да за такав корак не бисмо нашли оправдања ни пред нашом савешћу и на очигледну чињеницу да би нас несразмерно надмоћније снаге партизана скупљене око Луњевице прегазиле у првом налету. Одлука коју сам донео, тако ми се чинило, могла је бар нешто спасити, поред тога што ми је уливала мало наде да ћу, кад се придружим партизанима, бити у стању да их наговорим да одложе напад за који дан.'' [1]

Слична ситуација задесила је и капетана Драгослава Рачића, команданта Церског корпуса. Командант локалне партизанске јединице, Небојша Јерковић, упорно је инсистирао да се одмах нападне Шабац. Рачић је то одбијао, међутим на крају је ипак морао да пристане:
'' Дошао је да би Рачићу предложио што скорији заједнички напад на Шабац. Рачић је покушао да га убеди да би такав напад био преурањен. Партизани су и после тога инсистирали да се иде на Шабац. Није прошла ни недеља дана, а Небојша Јерковић се поново са ужом пратњом појавио код Рачића. Овом приликом комунисти су просто изнудили од Рачића пристанак, говорећи му да ако он опет одбије, онда ће они сами ићи у напад, и истовремено ће рећи народу да су четници одустали од даље борбе против окупатора. Рачић се суочавао са тешком дилемом: с једне стране, ако се нападне Шабац, исход је био крајње неизвестан. Као професионалан официр и одговоран човек, Рачић је био свестан опасности од брзоплетог улетања у авантуру која може да кошта много српских живота. С друге стране, пак, ако комунисти сами пођу на Шабац, њихов углед би знатно порастао, макар привремено, пошто је цели народ Подриња заиста био расположен за борбу против Немаца.'' [2]

Дакле, и Рачић и Вучковић су били разумни, и нису желели да народ страда, али са друге стране, у борбу су морали поћи јер би у супротном себе приказали као некога ко не жели да се бори, и народ би се више окренуо ка партизанима, јер се они боре а четници не. Тако су комунисти довели четнике у једну ситуацију где није било другог излаза, већ је једино преостало да се прихвати њихов план. Међутим, прву акцију у Србији су извели четници, 31. августа када је ослобођена Лозница, од стране Јадарског четничког одреда п.пуковника Веселина Мисите, који је погинуо у нападу. Потом су започете веће борбе, нападнути су већи градови и насеља, чак су и нека места ослобођена. Након Лознице, ослобођена је Бања Ковиљача, Чачак, Краљево, Горњи Милановац. И поред тога што су комунисти инсистирали и први захтевали да се нападају градови, њихове јединице су изостајале из борбе, или нису све учествовале у нападу. У већини случајева комунисти нису поштовали договор, и четници би силно изгинули. Приликом напада на Шабац, мачвански партизански одред Небојше Јерковића је остао на почетним положајима, док су четници јуришали на град. [3] У низу борби после ове, комунисти су чинили исту ствар. Мајор Драгутин Кесеровић је морао да повуче своје трупе када је нападао Крушевац, пошто комунисти нису поштовали споразум, тј. нису се нашли на договореном положају, и Немци су довукли појачање. [4] Такође, у нападу на Ваљево нису ни учествовали, а у нападу на Краљево су опет остали на почетним положајима, и четници су опет силно изгинули. [5] Да ово није било случајно, и да се није само дешавало у Србији, доказ је издаја комуниста приликом напада на Зворник. Договор је био да партизани (одред Владе Зечевића који је прешао из Србије у источну Босну) започну минобацачима напад на град, са источне стране града, да би се створила забуна међу Немцима, и да помисле да су нападнути из Србије. Затим би четници јуришали на град. Партизани нису започели напад, и четници јуришају на спремне Немце и усташе, и опет силно гину! Наравно, ово су комунисти вешто искористили за своју пропаганду, и одмах су мајора Јездимира Дангића и његове четнике приказали неспособнима за борбу. [6] Ово је био тактички потез комуниста, да се обезглави Равногорски покрет, њихов највећи непријатељ и највећа препрека њиховог циља- доласка на власт. Зато су комунисти и одступали из борби, да би четници изгубили што више људства, и пре свега да би остали без војног кадра. Губитак стручног војног кадра ће бити штетан по четнике, јер се од априла у заробљеништву налазило преко 200.000 официра и подофицира краљевске војске, и велик број је приступио усташама и домобранима. А стручни кадар је био потребан због руковођења борцима, у таквој тешкој ситуацији, каква је била у Југославији за време Другог светског рата. Тако су у већини акцији, четници изгубили приличан број стручног кадра. Приликом битке на Завлаци, између четника и Немаца, погинуо је капетан Драја Јеремић. [7] У борбама за Краљево, животе су положили:
- капетан Душан Лаушевић,
- поручник Јован Бојовић,
- поручник Симо Узелац,
- капетан Петар Дејановић
- и капетан Јован Дероко.
У окршајима са Немцима на друму Крагујевац-Горњи Милановац, погинули су:
- поручник Благоје Стојанчевић
- потпоручник Миша Мојсиловић
- и каплар Раде Живановић [8]
У немачкој операцији ''Михаиловић'', животе су изгубили, и тако спасли ђенерала Дражу, мајори Александар Мишић (син војводе Живојина Мишића) и Словенац Иван Фрегл. Дакле, видимо да су комунисти донекле успели да изврше свој план, слабљења свој највећег противника.
Немци су да би смирили устанак, почели са репресалијама над недужним становништвом. Хитлер је, чувши за отпор у Србији, донео наређење да се за једног убијеног Немачког војника стреља 100 грађана, а за рањеног 50. У села и градове су слате казнене експедиције, чак су и читава села спаљивана. Само у Крагујевцу, Немци су 19, 20. и 21. октобра стрељали 2300 људи [9], због 26 убијених немачких војника на путу Горњи Милановац-Крагујевац. У Краљеву су 15, 16, 17, 18, 19. и 20. октобра стрељали 3000 људи званично, док су неки очевици тврдили да је тај број био знатно већи, чак се помињу и цифре од 5000 грађана. [10] Почетком октобра, након напада четника на Шабац, Немци су стрељали око 2100 грађана. Један од најмасовнијих злочина десио се у селу Драгинци, у Јадарском срезу, где је стрељано 3000 људи. [11]
Након крваве 1941. године, комунисти ће бити протерани из Србије, док ће четници прећи у илегалу, а одређене јединице ће прећи у Босну, да помогну браћи са десне стране Дрине. Већих акција до 1944. неће бити, али ће четници вршити препаде, диверзије и саботаже на железници, и тако допринети савезничкој победи на северу Африке, против немачко-италијанских трупа.
Иако они сами нису желели преурањени устанак, четници су у њега морали поћи, због тога што су их комунисти довели у мат позицију. И поред тога, што су говорили да за устанак још није време, четници под командом Драже Михаиловића, ће показати велику борбеност, јунаштво и патриотизам, док су комунисти показали своје право лице превратника, револуционара, и некога ко се не бори за свој народ, већ за своје личне и политичке интересе.


Извори:

1- Звонимир Вучковић- Сећања из рата, 108.
2- Душан Трбојевић- Церско-Мајевичка група корпуса, 21-22.
3- Душан Трбојевић- Церско-Мајевичка група корпуса, 34.
4- Милослав Самарџић- Борбе четника против Немаца и усташа 1, 46.
5- Милослав Самарџић- Борбе четника против Немаца и усташа 1, 51-58.
6- поручник Стево Воиновић- На служби код Дангића, 53-55.
7- Душан Трбојевић- Церско-Мајевичка група корпуса, 30.
8- Списак палих бораца начињен по књизи ''Борбе четника против Немаца и усташа 1'' Милослав Самарџић, 31-79. (М. Самарџић детаљно описује борбе у Србији, 1941. године)
9- Светислав М. Максимовић- Они су нас убијали, 78.(Аутор књиге је један од оних који су преживели Крагујевачко страдање. Он наводи да је званично стрељано 2300 људи, међутим каже да су и сами Немци говорили да је омашком стрељано више)
10- Светислав М. Максимовић- Они су нас убијали, 104.
11- Душан Трбојевић- Церско-Мајевичка група корпуса, 40.



Четници на тенку, заплењеном од Немаца.



Четници пали у борбама за Краљево.